Радивој
Шајтинац ЗАПИС О РУКОПИСУ
Мирослав
Лукић ШИФРА ЈЕГУЉА
Мора се
признати, ретке су овакве књиге у српској
књижевној, како историји тако и продукцији.
За разлику
од оних полемичних и превратничких са
становишта, пре свега естетичких дилема
и филозофских модела, конструкција,
деконструкција или реинтерпретација,
ова књига Мирослава Лукића комбинација
је личне, завичајне, националне,
космполитске, ерудитске, поетичке и
заветне енциклопедијске мисије у
превредновању и прочишћавању српске
књижевности, њене историје, достигнућа,
тематских и духовних простора,домета
и турбуленција, искушења и моралних и
антропоцентричних, статусних и вредносних.
Ауторов,
условно говорећи, примарни композициони
модел аутентичан је и убедљив преплет
широкопотезних исходишта – топоними
и датуми, време и простор, историја и
догађаји, библија и океанска лектира,
ратови и биографије, открића и
хагиографије,заблуде и убеђења. Проучавања
и завештања. Историја идеја, терор и
шкарт, национално, иконографско,
витешко „монашко“, све до Идеолошког,
политичког тоталитарног, симулакрумског,
и пост историјског, сајберсвеприсутног.
Критика сваке хијерархије али и
потрага за детекцијом неподчињавања.
Кардинална
тема обрачуна са бирократском књижевношћу.
Археологија прећуткивања личности и
дела.
Књига је
подељена на прецизне, не само тематске
већ провоцирајуће откривалачке или
феноменолошке области.
Следи се
хронологија врло захтевног породично,
национално, човекотражитељског корпуса
идеја што у појединачној мери личног
ауторства није ни мало свакодневно или
виђено.
Жесток
је ово обрачун са стереотипима свих
врста, али то је посебна и неисцрпна
област, бескрајна као монолог пања
тотема који збори светлу, лицима и
звездама.
Међутим,
да би то у рецепцији било праћено и
схваћено, побринула се миксмедијална
позиција ауторовог композиционог
решења. Поетски интимне и експресивне
исказе настављају пасажи мемоаристике,
епско се преображава у енциклопедијски
систематизовано а ово у поленичку
есејистику, мудром искреношћу богат
памфлет. Причини се и метатекст с
елементима реторичке персифлаже,
демистификује се и сам поступак али
дискурзивни предео је стамен ко камени
и водени белег, кућа, Храм, Нагаза и
разговетан и ангажован у својој поруци
и непоштедан у својој анимацији и
супериорне ауторске свести и савести.
Што фактографски, што микроконтекстализацијом,
наравно овде су присутна бројна имена
из културне, политичке, верске, филозофске
историје човечанства, и њихова се духовна
прецизност узвисује мудрошћу писца
изнад сфере пуке „услужне компетентности“.
Антибиократска
плавет изнад предела и плодног тла
националног ослонца у ком су лични,
породични и уметнички завети дело којим
се лична судбина одужује животу и
уметности.
Ово
је књига која се дуго и пажљиво чита,
памти и одгонета, захтева одговорну и
аналитичку мултидициплинарност а своју
садржајну комуникативност лоцира у
правцу богаћења читалачког знања, открића и демистификација.