Приче о коњичком карабину и воденичном камену са планине

Шта остане од покојника после неколико година?
Ово?

И друге заборављене приче о нестајању...

...Три године после укопа нашег Михаила.

И ово:

...
Пањ ораха насред Друге авлије, и на њему стари добро очувани тешки камен воденични нашег брата са планине, који свашта зна. И воћке да калеми, и комбајне да направи својим рукама, и да на фрули дозива чаробнице  из лугова. Леп момчић из брезове шуме, коме ни девојке не би дале седамдесет лета...

     * *
     Иза покојног Михаила (и пок. Наталије) је свашта нешто преостало да подсећа и њихове синове и унуке, и комшије и пријатеље на њих.

    А шта је преостало иза Пере са Бандере - нашег деда Стрица (Лукића)?
   
     Ово:

 Остаци куће, која је све до деведесетих, (две деценије након упокојења пок. Пере и његове друге сапутнице) била добра прилика пастирима да се склоне од кише.Све док се неки локални будалаш није одлучио да је запали, сам неспоменик можда зна једино зашто. Можда што није успео да нађе скровиште коњичкога карабина у подруму, или у потајници - земуници, у којој је Петров отац склањао хајдуке? Ко то зна?
   Воћњак са читловкама и отпорним ранкама? Који обухвата парлог својим злокобним загрљајем, као уосталом и читаво напуштено имање Мирчана. Перини синови и једина преживела ћерка отиснули су се у свет; неки су  стигли чак до Беча, и даље; и тамо су аутријско тле пођубрили.
    - После грмљавине овде има толико озона као нигде друге у Србији, ни у Сокобањи толико нема... плућа се шире...
     Прича нам сведок и први сусед, познавалац свега и свачега у овоме тамном вилајету...Док беремо печурке воћне изнад остатака једног запаљеног дома...

....
      - А где је породично гробље Мирчана на Бандери?
      Наш старији брат и ловац Макуљ, који ове шуме и парлоге познаје као свој џеп вели да је последњи пут обишао то гробље пре двадесет година (отприлике некако сам и сам обишао то гробље, са старијим сином матурантом, и једва смо га нашли. Било је више од десетак гробова, које су наши блиски рођаци потомци, никли из Мирчиног жира, сасвим запустили. Скоро да је већина изумрла, а они који наследише имање, ко зна где су и да ли ће се икада и појавити, туго наша!)
    Вратили смо се кроз парлог на пут преко Бандере и пошли њиме напред једно педесетак метара, и требало нам је поприлично времена да пронађемо остатак породичног гробља Мирчана...
    И то у тренутку када смо мислили да се пишманимо. Ту је био неки потрес, шумска земља се обронила, као да је прогутала гробове.... али, хвала Богу, није!
   

     Остало је мало гробова, неколико. Као да је неко однео споменике? Петру Лукићу са Бандере  (Пера ла Бандера, како су га називали Власи, први суседи), деца су умирала... Прва жена...
    Ето каменог доказа. Али неки преоклетник је уништио слику тога прерано умрлог дечака Милоја...

     ....

.....
      Драгица Лукић је преминула оне године када сам ја рођен, тако да ту моју малу рођаку никада нисам упознао. Споменик су јој подигли од црвеног камена из каменолома испод рановачког Црног Врха, и вандали га нису дирали.

   Већ су почели да труле дрвени крстови, разбацани уоколо.
    Деда Перин гроб су неки пљачкаши  гробова прекопали, нека од Бога нађу.
     Изгледа да су и баба Даринкин гроб несмајници прекопали, остала је само ова дрвена обојена крстача, коју смо усправили.

     Ко је копао и прекопавао то усамљено и заборављено породично гробље Мирчана - не знамо, Бог зна. И стабла горуна и букава уоколо, и једна трешња, висока и црна, дивља, која је вероватно била сведок непочинству....

...
      На географским картама нема Бандере, осим на војним, или неким уско локалним. Недалеко одатле, постоји Столица, која се може наћи на неким картама. Водио сам синове, и старијег и млађег, да им покажем ту стену, део старог турског пута из правца Каоне, где су наводно неки бегунци закопали силно благо. (Пре двадесетак година, када још не беше парлога.) Макуљ нам о томе прича, о легендама које је чуо...
    

... 
Попео се на стену, као младић и засвирао на фрули.

    Наш Фратело није узалуд живео, свашта зна, он носи читаво једно наслеђе памтивека влашко-српског које изумире, нестаје, а са њим и један немогући неиспричани роман о двеста година, колико има један горун који стоји као граничник између имања старих Лукића и Вујана...

    ...
     Киша нам је покварила уживање у царској панорами са Бандере, одакле пуца непоновљив поглед на скоро читаву планинску Србију; кренули смо назад, према Брезовици, зауставили  се на тренутак да ми мој млађи брат покаже једну добру нашу слатку крушку, коју је он запамтио добро као дете.
   Крушка усред наше породичне шуме.

   .. 
Крушка је порасла као буква, јер морала је да се бори са високим дрвећем за светлост...
..

Таква је била, вели брат, превисока, и тада, када сам имао десет година. Значи, напунила је стотку, а види како изгледа младо!
...
    итд. итд. итд.
     
    Колико је овде сахрањено повести, прича, романа, хроника?!  
    Шуме знају...
    Смеју ми се, кад кажем да бих овде провео остатак живота... Они мисле да се ја шалим... Али, не, заиста не; после свега, друштво и тишина ових старих шума је много пријатније него што се чини... Баш као пар фазана који упорно трчи испред нашег аута, као да се утркује са нама...
    На овим старим шумским путевима има много занимљивијих ствари од тзв. чари великих градова, или окружних вароши... 
   

Običan Balkanski Dan - Barcelona Gipsy balKan Orchestra feat. Bora Dugić...

Što su Zapisi iz Akashe i tko ih može čitati

AKASHA ZAPISI Radost zivota

ВИСИБАБЕ...ЕТРАН, 22. март...

..

 Прве висибабе, ове године, угледао сам крај старе Попове воденице из 1870. године, у Шведској, на реци Ätran. У повратку из града краљице Урлике... На самој обали реке... (Направили смо предах, обилазећи нека места јужне Шведске, баш крај сачуване Попове воденице. Као и обично.)
 

..

 Река је у ово доба силовита, пенушава. Али, енергија воде тутњи поред воденице, која ћути...


..

 Попео сам се на плато водопада ове реке, изнад Попове воденице, где се вишак воде реке одводи, одлива са друге стране воденице...Тек сада сам уочио да на блиском одстојању има и сеоских кућа. ... Колико тачно има језера у Шведској? Колико река, речица, поточића? Језераца? Чини се да их нико није побројао, да им се ни броја не зна...

 

..

        Није ми успео снимак мирног тока реке, пре него што се обруши нез стене, гранитне, иза рамена. Реку сам видео први пут, овде, током јесени 2017., па онда минуле јесени 2018. Природа Шведске је прелепа, у јесен. Али и почетком пролећа, кад је ведро, небо је предивно као италијанско.... И воде навиру одасвуда. Толико камена и вода, језера и шума нигде другде нисам видео...


*

Мени се шведска села и језера веома допадају, више него градови.Мигрантима, не.

 (Више од 40 азиланата одбило је да напусти аутобус који их је довезао у шведско село на југу Шведске, захтијевајући да их смјесте у Малмо или неки други велики град. / Наиме, када су азиланти пребачени у мјесто Гритан, на југу земље, није им се свиђело и у знак протеста нису жељели да изађу из аутобуса: / "Ја сам човјек од 75 година, са Блиског истока. Дошао сам овђе да се спасим, а послали су ме у залеђено мјесто. Мислим да је овђе опасно за мене", рекао је избјеглица из Сирије, који је остао у аутобусу. / Азиланти, који потичу из неколико земаља, одбили су смјештај у градићу јер сматрају да би им било далеко боље у неком већем граду. Ситуација је дошла до усијања па је морала да интервенише и полиција како би их извела из аутобуса, иако су захтијевали да их врате у Малмо. / "Мислим да су разочарани када су виђели да је ово рурални дио Шведске. Уз све то, било им је хладно, али мислим да им је најгоре што нису смјештени у неком већем граду. Како их нисмо могли истјерати из аутобуса, морали смо позвати и појачање", каже Бенгт Стадин из локалне полиције.

Фредерик Бенгтсон из шведског Имиграционог одбора објашњава да азиланти и избјеглице немају право да бирају гђе ће бити смјештени. / "Наравно, ти људи кад дођу у Шведску једноставно немају представу шта их чека. Кад схвате да то није баш оно што су очекивали, настају проблеми. То нам се редовно дешава"....)

*
      У Шведској нема гомила смећа, као у неким другим земљама Европе. Ево зашто:
         

...Званичник шведске Асоцијације за рециклажу смећа Ана-Карин Грипвал рекла је да се на југу Европе смеће не користи за гријање, већ се једноставно спали, али да је у Шведској отпад замјена за фосилно гориво.
Према подацима са интернет портала "Занимљиви инжињеринг" термин рециклажа у Шведској обухвата гријање и стварање енергије.
Шведска је пријавила да је прошле године увезла 700.000 тона смећа из других земаља.
Велики увоз смећа је резултат забране постојања депонија у другим чланицама ЕУ, које, како би избјегле новчане казне или трошкове рециклаже у другим земљама, отпад превезу у Шведску...

         *

         Пре неколико дана, када је засијало Сунце овде, после многих мрачних и туробних зимских дана, сеоска имања, ограђена и уређена, сијала су, у пролазу; као и нека места  у гушћим четинарским шумама, она места кроз која вијуга неки поток. Чини ми се да су зраци понегде успевали да обасјају бујну маховину испод борова или чемпреса као што у сну неки сјај обасја неко лице, трепавице, површину језера...

       (.....)
       

ČKALJA SILEDŽIJA uvodi KOZU u hotel

Krvna Grupa i R. M. Tocak - Svilen Konac

ФАТАМОРГАНЕ ЈЕДНОГ ТРОУГЛА (Древне Европе?)

Шетајући простором на којем је до недавно била шума са четинарима једног од ових кишних шведских дана (У близини Еспереда)

ОПЕТ ТО ИСТО, АЛИ ДРУКЧИЈЕ

1

Свак се својим вратима затвара.

Знам  која су то врата,
затворио сам их : али коме?
То су врата која не може
отворити нико други!

Врата без браве.

(Нико, осим мене, не зна
шта је иза ових врата.)

Ја сам своја затворио
и суочио се са кржљавим растињем
на заборављеном отпаду.

2

Већ од ноћас, од синоћ је то почело.
Нови вртлог. Од милион могућности
одлучити се само за једну.
Свуда постоје паралеле, радовао сам се
проналазећи их, препознавајући.
Богочовек је мера свих бића и ствари.
Свака мајка рађа Божјег сина, и ниједна
није крива што већина заврше као идиоти.
Што више прикривамо Бога у себи,
све више шурујемо са расипањем енергије.
На дрвету, које сам ја , на гранама
већ се злате чудесне јабуке.
И беле се на месечини паунице.
Моје се стабло неће осушити
и кад ме више овде не буде било,
и тајна о томе је у моме корењу,
којим је моја личност тајанствено повезана
са свим видљивим и невидљивим световима.
Мој живот у свим безбројним нијансама
својим, непрекидно је преливање
природног у натприродно
и натприродног у природно,
небеског у земаљско
и земаљског у небеско.

Колико је потребно небеског и природног
зрну пшенице да проклија, колико
за рашћење и сазревање човека и рода људског!…

.......

  (26. 12.  1971. – 16. 11.  1996.)

(29. 11. 2012 )

Каква магла и каква туга посечене четинарске шуме... На том простору је остало грања, дрва, делова стабала који ће ту на кишама шведским, у неописивој магли и влаги, трулети и нађубрити посно тле, којим доминира гранит понегде омотан дебелом маховином... (Март, 2019)