У једном коверту нађох пред нашу Славу (Св. Аранђела, 2019.) два исечка из новина о ширем и ужем избору романа на Деретином конкурсу за необјављени роман и запис о рукопису романа ШИФРА ЈЕГУЉА (који су одбијали без речи, објашњења, на разним конкурсима, и по редакцијама тзв. великих издавача, почев од 1989. године, када сам почео нудити тај рукопис, па све до те 2014. године, на том Деретином конкурсу) Запис Радивоја Шајтинца, песника и члана жирија. Тест је недатиран, не сећам се како је и када доспео до мене - можда крајем те исте 2014. године? Не желим ни да нагађам зашто га је написао? То је био први написан текст о том рукопису чије дуго и велико путовање траје дуже од 25 дугих година -
четврт столећа! *
Вероватно сам га зато и сачувао?...
Радивој Шајтинац ЗАПИС О РУКОПИСУ
Мирослав Лукић ШИФРА ЈЕГУЉА
Мора се признати, ретке су овакве књиге у српској књижевној, како историји тако и продукцији.
За разлику од оних полемичних и превратничких са становишта, пре свега естетичких дилема и филозофских модела, конструкција, деконструкција или реинтерпретација, ова књига Мирослава Лукића комбинација је личне, завичајне, националне, космполитске, ерудитске, поетичке и заветне енциклопедијске мисије у превредновању и прочишћавању српске књижевности, њене историје, достигнућа, тематских и духовних простора,домета и турбуленција, искушења и моралних и антропоцентричних, статусних и вредносних.
Ауторов, условно говорећи, примарни композициони модел аутентичан је и убедљив преплет широкопотезних исходишта – топоними и датуми, време и простор, историја и догађаји, библија и океанска лектира, ратови и биографије, открића и хагиографије,заблуде и убеђења. Проучавања и завештања. Историја идеја, терор и шкарт, национално, иконографско, витешко „монашко“, све до Идеолошког, политичког тоталитарног, симулакрумског, и пост историјског, сајберсвеприсутног. Критика сваке хијерархије али и потрага за детекцијом неподчињавања.
Кардинална тема обрачуна са бирократском књижевношћу. Археологија прећуткивања личности и дела.
Књига је подељена на прецизне, не само тематске већ провоцирајуће откривалачке или фенеоменолошке области.
Следи се хронологија врло захтевног породично, национално, човекотражитељског корпуса идеја што у појединачној мери личног ауторства није ни мало свакодневно или виђено.
Жесток је ово обрачун са стереотипима свих врста, али то је посебна и неисцрпна област, бескрајна као монолог пања тотема који збори светлу, лицима и звездама.
Међутим, да би то у рецепцији било праћено и схваћено, побринула се миксмедијална позиција ауторовог композиционог решења. Поетски интимне и експресивне исказе настављају пасажи мемоаристике, епско се преображава у енциклопедијски систематизовано а ово у поленичку есејистику, мудром искреношћу богат памфлет. Причини се и метатекст с елементима реторичке персифлаже, демистификује се и сам поступак али дискурзивни предео је стамен ко камени и водени белег, кућа, Храм, Нагаза и разговетан и ангажован у својој поруци и непоштедан у својој анимацији и супериорне ауторске свести и савести. Што фактографски, што микроконтекстализацијом, наравно овде су присутна бројна имена из културне, политичке, верске, филозофске историје човечанства, и њихова се духовна прецизност узвисује мудрошћу писца изнад сфере пуке „услужне компетентности“.
Антибиократска плавет изнад предела и плодног тла националног ослонца у ком су лични, породични и уметнички завети дело којим се лична судбина одужује животу и уметности.
Ово је књига која се дуго и пажљиво чита, памти и одгонета, захтева одговорну и аналитичку мултидициплинарност а своју садржајну комуникативност лоцира у правцу богаћења читалачког знања, открића и демистификација.
____________
* Споменути роман се пробио у ужи избор једног књижевног конкурса, после немих "шиба" кроз које је прошао у Београду ("Просвета", "БИГЗ", СКЗ, ...) и Сарајеву... али је, наравно остао и даље у ауторовим фиокама, чекајући нека друга времена, која можда у овој и оваквој земљи неће ни доћи, или ако и дођу, биће то доцкан, прекасно)...
