Нацрт АПОКАЛИПСЕ
(Децембар, 2020)
(Биће скоро пропаст света! Нек‘ пропадне, није штета…)
Све чешће зафијуче сврдло ветра
и заглави се испод прозора на југу
(трпезарија). Не пишем писмо мртвима,
ни одбеглој, али осећам велику тугу.
Притишће ме Јава – Биће скоро пропаст света!
Авет науке без Бога, несагледиве последице.
Лаж, велика лаж, и монструозан необјављени рат
који воде сатан(исти), преко уцењених, богаташа,
доктора смрти, струке. Учини, Боже, да нестану
Црнe секте - крвопије, и каста светских зеленаша.
У логоре банде белосветских мафијаша
угоне гомиле;народ одступа као стока.
Зима је стигла пре календарског рока;
крај шпорета мачак заиграо се са репом.
Низ димњак спушта се на махове Злодух
пакостан, распирујући ужас, страву, хучи, хуји.
Тај ветар је последњих ноћи раздржљив, отрован.
И боде роговима као јарац или ован.
У овој великој мрачној кући ствари су почеле
као пужеви да увлаче своје рогове.
Тај ветар је вагабунд, силовит кочијаш, чудан
сват: распирује страхове као жар.
Посао му је да убија многе, да омета
обнову света, да прави дар-мар.
Посао му, наручен, наравно, није узалудан!
Двоструки наопаки сонети у свету који нестаје
покушавају да се као коњи врани заиграју,
док сиротиња и отровани, као комарци нестају…
* *
Почетком маја 2021.
Прелиставам забелешке које сам некад водио
као приљежан службеник, или библиотекар.
Ништа ми не иде од руке. Молим се Сину Божјем,
Светом Арханђелу Михаилу, светој Петки.
Шта ће бити до децембра 2021? Сањам ружне снове
Из ноћи у ноћ. Које не разумем. Као кула од карата
срушио се стари свет, привиди. Гомилам залихе нове,
хране и псовки.Земљотрес и нови потоп могу да
униште више од ових хуља и похлепних гадова!
Након буђења из море, као да ми попусте нерви.
Добро да у бурадима и балонима има још резерви
ранке, љуте, кајсије, лозоваче. И вина беле тамњанике.
И као некад, при крају студија, Самоћа има крупне очи,
али је стрпљива са мном. И право ми вино точи.
* *
Кад ми је умрла и друга жена, појавио се прерушени Ђаво
да ме завитлава, као и Чума, више од две пуне године.
Почео сам да сањам врло замршене снове – упозорења,
света који је изабрао најпогрешнији начин да се мења.
И сањам их још увек. Сањам немогуће ствари,загонетке.
Пупком је новорођенче везано за Мајку, Чудо, Бога.
Љубав прави Други пупак, кроз живот, дугу, дивна чуда .
Патња се вратила, као и она Велика Рупа, Гаура Маре.
У сновима видим непознате ликове, можда своје претке?
Од којих сам вешалима и вековима
одсечен.
И престао сам да се чудим зашто ми се молитве не примају.
Дошло је време, најдражи моји, да се рачуни, своде.
Бог ме је окружио огледалима да се суочим са свима,
заборављеним (ф)актима. Путевима тамним, и светлим. Ропства и Слободе...
(Ове стихове посвећујем једном од оних наших песника у туђини кога је све преварило у животу. Па и једна Контеса од Поезије)
