ИЗ ХРОНИКЕ АВАТАРА
Радивој Шајтинац ЗАПИС О РУКОПИСУ
Мирослав Лукић ШИФРА ЈЕГУЉА
Мора се признати, ретке су овакве књиге у српској књижевној, како историји тако и продукцији.
За разлику од оних полемичних и превратничких са становишта, пре свега естетичких дилема и филозофских модела, конструкција, деконструкција или реинтерпретација, ова књига Мирослава Лукића комбинација је личне, завичајне, националне, космполитске, ерудитске, поетичке и заветне енциклопедијске мисије у превредновању и прочишћавању српске књижевности, њене историје, достигнућа, тематских и духовних простора,домета и турбуленција, искушења и моралних и антропоцентричних, статусних и вредносних.
Ауторов, условно говорећи, примарни композициони модел аутентичан је и убедљив преплет широкопотезних исходишта – топоними и датуми, време и простор, историја и догађаји, библија и океанска лектира, ратови и биографије, открића и хагиографије,заблуде и убеђења. Проучавања и завештања. Историја идеја, терор и шкарт, национално, иконографско, витешко „монашко“, све до Идеолошког, политичког тоталитарног, симулакрумског, и пост историјског, сајберсвеприсутног. Критика сваке хијерархије али и потрага за детекцијом неподчињавања.
Кардинална тема обрачуна са бирократском књижевношћу. Археологија прећуткивања личности и дела.
Књига је подељена на прецизне, не само тематске већ провоцирајуће откривалачке или феноменолошке области.
Следи се хронологија врло захтевног породично, национално, човекотражитељског корпуса идеја што у појединачној мери личног ауторства није ни мало свакодневно или виђено.
Жесток је ово обрачун са стереотипима свих врста, али то је посебна и неисцрпна област, бескрајна као монолог пања тотема који збори светлу, лицима и звездама.
Међутим, да би то у рецепцији било праћено и схваћено, побринула се миксмедијална позиција ауторовог композиционог решења. Поетски интимне и експресивне исказе настављају пасажи мемоаристике, епско се преображава у енциклопедијски систематизовано а ово у поленичку есејистику, мудром искреношћу богат памфлет. Причини се и метатекст с елементима реторичке персифлаже, демистификује се и сам поступак али дискурзивни предео је стамен ко камени и водени белег, кућа, Храм, Нагаза и разговетан и ангажован у својој поруци и непоштедан у својој анимацији и супериорне ауторске свести и савести. Што фактографски, што микроконтекстализацијом, наравно овде су присутна бројна имена из културне, политичке, верске, филозофске историје човечанства, и њихова се духовна прецизност узвисује мудрошћу писца изнад сфере пуке „услужне компетентности“.
Антибиократска плавет изнад предела и плодног тла националног ослонца у ком су лични, породични и уметнички завети дело којим се лична судбина одужује животу и уметности.
Ово је књига која се дуго и пажљиво чита, памти и одгонета, захтева одговорну и аналитичку мултидициплинарност а своју садржајну комуникативност лоцира у правцу богаћења читалачког знања, открића и демистификација.
