Stocari pod vrhom beljanice 6

Stocari pod vrhom beljanice 5

Преотимајући власт у Русији бољшевици су од 65 чланова породице Романов убили чак 18, од тога 13 мушкараца. Преживели, њих 47, побегли су на Запад и углавном су живели у Француској и САД. Садашњи сви живи представници рода Романових су потомци четири сина императора Николаја Првог. Најмлађи потомак је рођен 2013. године

Олга и Николај Куликовски са децом

СРОДНЕ ВЕСТИ

• 
  Карађорђев потомак на руском престолу?
• 
  Сјај и усуд Романових

• Кула Романових изнад Никшића
• Јошева: Романовима граде и етно-село
• Дворац Романових ниче крај Никшића

МОСКВА
ОД СТАЛНОГ ДОПИСНИКА

ВЕСТ о смрти Леонида Гурјевича Куликовског (72), праунука руског цара Александра Трећег Романова и сестрића последњег цара Николаја Другог, објавили су малобројни листови у Русији. Штуру вест емитовала је агенција ТАСС саопштивши да је царев праунук умро у граду Кетрин, где је живео последњих година. Рат у Сирији и обарање руског бомбардера СУ-24 у фокусу су пажње овдашњих медија, па је то разлог што опело Леонида Куликовског у Српској православној цркви Светог Саве у Аустралији није добило већи простор. СУДБИНА наследника руског цара Александра Трећег Романова који су побегли из Русије због страха да их после револуције не побију "црвени", личи на филмски сценарио. Недавно сахрањени Леонид Куликовски је био унук млађе цареве ћерке, велике кнегиње Олге Александровне. Рођен је у Данској, где је царска породица побегла од бољшевика. Никада се није женио па и није имао наследнике. У Аустралију је стигао крајем шездесетих година, али комшијама и познаницима није никада причао о свом царском пореклу. Живео је скромно, аскетски, другујући са својим псом.

Присећајући се царске породице посебно је занимљива прича о баки недавно преминулог Леонида Гурјевича Куликовског и ћерци цара Александра Трећег Романова који је владао Русијом од 1881. до 1894. Велика кнегиња Олга била је удата за официра Николаја Куликовског. Упознала га је на паради у Павловском дворцу и за њега се удала тек кад се захуктао Први светски рат. Већ на почетку рата Николај Куликовски је отишао на фронт. Ратовати за цара и отаџбину било је питање части сваког официра. Олга је радила као медицинска сестра помажући болеснима и рањенима.

У АВГУСТУ 1917. Олга и Николај су добили сина Тихона. И кад су бољшевици заузимали све више делова Русије, кнегиња Олга није хтела да напусти домовину већ је прешла на Кавказ, тамо где није било "црвених".

Касније је кнегиња Олга морала са породицом да напусти Русију. У фебруару 1920. Олга и њена породица су бродом из Новоросијска кренули у Константинопољ, а затим у Србију. Из Београда су касније прешли у Беч, да био коначно стигли у Данску где су се сместили у дворац Амалиенборг. За нас је свакако интересантно да је царева ћерка Олга са породицом хтела да остане да живи код браће и сестара Срба. Руске избеглице су биле топло примљене па су Олга и Николај били убеђени да ће им бити боље међу православним Србима него на Западу.

Породица Александра Трећег

Али њена мајка је инсистирала да Олга и њена породица дођу да живе у Данску. Тамо је Олга живела продајући своје слике, а њен муж је био запослен на имању тамошњег милијардера Расмусена. Живећи у Данској, кнегиња Олга је била председница разних емигрантских друштава и помагала је колико је могла својим земљацима.

Олга је имала изложбе не само у Данској него и у Паризу, Лондону, Берлину и другим градовима.

Потом су се преселили у Канаду. У Канади су живели недалеко од Торонта. Олгини синови Тихон и Гуриј су били официри данске армије. За време немачке окупације били су затворени, а после 1948. велика породица са децом је прешла у Канаду. Гуриј је у Канади постао учитељ и предавао је у Отави на универзитету словенске језике. Иначе, Гуриј и Тихон су се више пута женили па се породица стално ширила.

Цар Александар Трећи

Царски зет Николај Куликовски је умро 1958. године, а Олга две године касније. Опело великој кнегињи одржано је у Торонту.

Интересантно је да се за ДНК анализу приликом изучавања остатака убијене породице Николаја Другог користила крв Тихона Куликовског, сина Олге Александровне који је био најближи рођак по женској линији императора Николаја Другог. Показало се да су заиста остаци царске породице коју су убили бољшевици. Унук Александра Трећег, Тихон је 1991. организовао Фонд за помоћ Русији који је помагао болницама и дечијим установама.

ПОСЛЕ 1917. презиме Романов имали су сви чланови царске породице. Иначе, Романови су бојарски род који је имао то презиме још од краја 16. века. Директна линија рода Романових на руском престолу је била после смрти императорке Јелисавете Петровне. Њен син, Петар Трећи, сматрао се чланом дома Романових. Иначе, први из рода Романов то презиме је почео да носи Фјодор Никитич, познатији као патријарх Филарет.

Аутопортрет Олге Куликовске

Смена династија у Русији била је везана пресецањем владајућих грана Руриковича и потомака Ивана Грозног. Проблеми око престола доводили су до криза. Период руске историје од 1613. до 1917. везује се за династију Романових. За породицу руских монарха Романових везују се велике победе, али и крвави буне и катастрофалне грешке.

Династија Романових је дала пет царева, а први император из те династије је био Петар Велики. Царска породица се традиционално називала Дом Романових. После револуције у Русији последњи руски император Николај Други је трећег марта 1917. код Могиљова потписао документ којим се одрекао престола. Тако је у Русији дошао крај монархије, а првог септембра 1917. је проглашена република. Царска породица је била ухапшена и пребачена у Јекатеринбург. Кад је у лето 1918. постојала опасност да армија А. В. Колчака освоји Јекатеринбург, бољшевици су стрељали царску породицу.

Српска црква у Дарвину где је сахрањен Леонид, унук руског цара

Преотимајући власт у Русији бољшевици су од 65 чланова породице Романов убили чак 18, од тога 13 мушкараца. Преживели, њих 47, побегли су на Запад и углавном су живели у Француској и САД. Садашњи сви живи представници рода Романових су потомци четири сина императора Николаја Првог. Најмлађи потомак је рођен 2013. године.

СРЧАНИ УДАР

ЛЕОНИД Куликовски је у Аустралији живео од 1967, где је радио у водоводу Сиднеја. Кад је отишао у пензију, преселио се у град Кетрин. Комшије нису ни знале да је он царски потомак. Умро од инфаркта 27. септембра док је шетао са псом. Његово тело је пронађено испод једног дрвета, а поред њега је био верни пас.

ГЕНЕТСКА АНАЛИЗА

У ОКОЛИНИ Јекатеринбурга 1991. били су пронађени остаци групе стрељаних људи. Тадашње власти су тражиле да се проведе експертиза јер се веровало да су то тела побијене царске породице. Показало се да су међу убијенима петоро стрељаних чланова царске породице: Николај Други, затим Александра Фјодоровна и троје њихове деце. Сви они су поубијани 17. јула 1918.

Тужна прича руских царевића | Репортаже | Novosti.rs

Краљ Александар је имао ванбрачну ћерку са Францускињом!

Александар из млађих дана, Јелена Јужениди

СРОДНЕ ВЕСТИ

• 
  Прописи - рампа Карађорђевићима
• 
  Александар Карађорђевић: Очекујемо да нам држава врати двор

• Непознати Карађорђеви наследници
• Карађорђев потомак на руском престолу?
• Принц Александар љуби Кустину ћерку

ВАЉДА од кад је света, или боље речено, од кад су се појединци издвојили као владари, о њима круже разне приче и оговарања. Дворским интригама и сплеткама народ се вековима наслађивао, те је вероватно тако настала она и народна пословица "заклела се земља рају", или бајка "У цара Трајана козје уши". Та човекова карактеристика нарочито је нашла погодно тло код нас Срба. У новије доба, последњих век-два, причало се све и свашта, од Крађорђа до актуелних истакнутих политичара... нико није био поштеђен. Ни Обреновићи (о њиховим аферама могла би и књига да се напише), па чак ни велики син народа и народности друг Јосип Броз (љубавне везе са једном оперском певачицом и сестрама масеркама). Наравно, ни Карађорђеви наследници нису били изузети. За краља Александра Карађорђевћа се причало да је сазидао вилу једној лепотици у Лисичјем потоку, одмах испод Белог двора, да би му била "при руци". Београдском чаршијом брујала је прича о страсној љубавној вези краљице Марије и једног ађутанта Словенца. 

ЦИНИЧНИ Милош Црњански, бележи у "Ембахадама" да би неки српски министри и дипломате, за оно што су причали о краљици, добили нож у стомак од увређеног сина "да је била мајка неког носача, а не краља". Међутим, има и једна краљевска породична тајна коју нико никад није оспорио и која је била једна од ретких у династији Карађорђевић која није скандалозно откривена у јавности. За њу су, по свему судећи, знале само особе најоданије двору и круни.

О овој тајни први је проговорио краљевић Томислав Карађорђевић у мају 1994. године. Испричао је да је на Опленац стигла његова сестра, ванбрачна ћерка краља Александра. Било је то у канцеларији Миладина Гавриловића, директора "Задужбине краља Петра Првог". Поред домаћина, сведоци краљевићеве потребе да обзнани грех сваог оца из младалачких дана били су Миле Кордић, у то време директор и главни и одговорни уредник "Политике експрес", Драгољуб Јанојлић, дописник тог листа из Смедеревске Паланке, фото-репортер Раде Бошњак и аутор овог текста.

Томислав се управо вратио из Сједињених Америчких Држава и Канаде. Био је видно уморан од пута, још се није аклиматизовао на средњоевропско време, а био је и врло нерасположен. Дуго је причао о сусретима с нашим исељеницима, о њиховој носталгији и тешком животу у далеком свету. Мучило га је сазнање да већина нашег народа на том "силиконском" континенту има финансијских проблема.

Краљевић Томислав са сестром Јеленом на Опленцу

У једном тренутку споменуо је како је о томе разговарао и са својом сестром. Неко од присутних га је упитао да ли је то принцеза Јелисавета дошла на Опленац. Томислав се, онако како је то само он умео, загонетно насмешио и мирно рекао: "Не, разговарао сам с мојом сестром Јеленом Јужениди. Она је ванбрачна ћерка мог оца краља Александра".

Док је изговарао ове речи, пажљиво је осматрао наша запрепашћена лица. Његово расположење намах се поправило када је почео да прича о сестри. Било је јасно да је одабрао овај тренутак да открије дуго чувану породичну тајну:

- Да имам сестру по оцу, сазнао сам за време Другог светског рата. За то женско дете знала је и моја мајка. Она је сазнала од оца, али нама ништа није говорила о томе. Уопште, о томе се међу нама није говорило. То је знала само неколицина очевих најближих пријатеља. Кнез Павле је био најупућенији у ту породичну тајну. Он је неке детаље из те животне епизоде краља Александра испричао мом старијем брату Петру - говорио је краљевић Томислав.

КРАЉ Александар и Јеленина мајка Шарлот Котијар упознали су се уочи Првог светског рата у Паризу. Она је била из Бретање и, због породичне традиције, пошто су јој отац и деда били лекари, студирала је медицину на Сорбони. Најпре је упознала кнеза Павла, а онда ју је он представио српском престолонаследнику. Наводно је ово била љубав на први поглед, али државничке обавезе будућег краља и ратни добоши који су тутњали Европом раздвојили су ово двоје младих.

Судбина је хтела да Шарлот Котијар по завршетку рата стигне у Србију као лекар у мисији Међународног Црвеног крста. Нови сусрет младог регента и лепе Бретањке био је неизбежан и поново је распламсао притајена осећања.

Последњег дана 1920. године, у једној од одаја америчког конзулата, рођена је ћерка Јелена. На крштењу је добила име Зорка, по Александровој баби, ћерки црногорског краља Николе.

Краљ Александар бринуо је о Јелени и њеној мајци како то доликује једном краљу, све до трагичног краја у Марсељу 1934. године. Од тада је бригу о њима преузео принц Павле. И краљица Марија, која је знала за ову предбрачну авантуру свог супруга, редовно је Јелени слала рођенданске поклоне све до 1940. године, до немачке окупације Француске.

Краљ је желео да има ћерку

Остао је забележен одговор принца Томислава на питање како је та веза могла да опстане поред Николе Пашића и осталих радикалских аждаја:

- Кад год сам размишљао о овоме, питао сам се како је могла да опстане поред ондашњег београдског дворског окружења. Одговор сам добио много година касније, од неких очевих пријатеља. Када је завршен Први светски рат, Александар је већ имао тридесет година. Шапутало се о његовој "мушкој неспособности": још као младић, боловао је од запаљења једног тестиса. Дуго је био лечен, а после преласка Албаније 1915. године стање му се погоршало, па је морао да се оперише. Никола Пашић, председник владе, бринуо је да се због ове бољке не прекине династија. Због тога је политичарима одговарало да провере да ли будући краљ може да има децу - подсећао је принц Томислав.

КОБНЕ 1934. године протоколом је било предвиђено да краљ један дан проведе с ћерком Јеленом.

- Сестра ће ми доцније причати како су она и њена мајка биле у шоку када су чуле шта се десило у Марсељу - испричаће принц Томислав.

Када је Томислав, шездесетих година прошлог века, боравио у Хиландару, господин Ђорђе С. Рош дискретно га је подсетио на сестру Јелену. Принц је преломио. Рекао је себи: "Она је моја сестра и ту нема шта да се крије!" И тада се јавио телефоном. Био је то њихов први контакт: "Био је тако присан као да смо стари знанци. Убрзо смо се и видели. Била је мој гост у Енглеској, неколико месеци. Затим је била на вечању моје ћерке Катарине."

Једном приликом принц Томислав је хтео да је изненади и ненајављен је посети у Атини. На улазу у зграду пресрео га је портир и одмах рекао: "Ви мора да сте брат госпође Јелене Јужениди!"

Јелена је остала те године на Опленцу пуне две седмице. Нажалост, умрла је 19. јануара 1998. године. А њена мајка Шарлот Котијар преминула је четрдест и пет година раније, далеке 1953. године.

И раније је долазила у Тополу, кришом, да у крипти Цркве Светог Ђорђа запали свећу на очевом гробу. Иначе, њен муж је био министар спољних послова Грчке.

Краљица Марија је знала за ванбрачну ћерку

ГОРЊА ТОПОНИЦА

СУДБИНА се, по свему судећи, поиграла и са Александровим рођеним братом Ђорђем, првобитним престолонаследником, који је под притиском политичара морао да уступи престо брату, који такође имао ванбрачну ћерку. Наиме, после смрти Краља Петра I прво му је забрањен улаз у двор 1922. године, а после монтираних лекарских извештаја о његовој неурачунљивости био је изолован на Бељу (1925/26), а потом у специјалној психијатријској болници у Горњој Топоници код Ниша.

Др Бранислав Глигоријевић, радећи на тротомној монографији "Краљ Александар Карађорђевић", наишао је на неке доказе о ванбрачној ћерки Ђорђа Карађорђевића и о томе је написао:

- Према прилозима за утврђивање идентитета Еве (Милеве) Алмаши-Илић, рођене 1926. или 1928. године у Сенти, које ми је дао да прегледам Ђорђе Митровић, кустос Музеја Србије, она би могла бити ванбрачна кћи принца Ђорђа. Њена мајка Катарина Шаркањи у време зачећа налазила се, вероватно, на раду у Топоници, где је Ђорђе тада био на лечењу. Међутим, ни мајка, ни Ђорђе, који је посећивао после рата, нису открили ко је њен отац, а Ева је то сазнала после њихове смрти, откривањем неких докумената, и на основу њих је полагала право и тражила да се утврди да је њен отац Ђорђе Карађорђевић - писао је др Глигоријевић.

Краљ Александар је имао ванбрачну ћерку са Францускињом! | Репортаже | Novosti.rs

Идеја за поставку потекла је из РТС-а, од Николе Миркова, председника Савета за ликовно стваралаштво те медијске куће, који је пре свега желео да на изложби прикаже познато Љубино дело под називом „Триптих о материји смрти” али се прича у међувремену закомпликовала

ИНТЕРВЈУ: Љуба Поповић, сликар

Бацам писма која ми стижу из САНУ

Лично не верујем у рушења у Палмири, плашим се да је то ствар пропаганде али наравно да мислим да је и сама помисао да се такви споменици културе сравне са земљом страшна

Фото Т. Јањић

Прошле године Љуба Поповић напунио је осамдесет лета. Међутим, поставка која се у среду, 14. октобра отвара у галерији Радио Телевизије Србије не одржава се зарад обележавања тог јубилеја. Познати уметник у разговору за „Политику”, који водимо неколико дана пред његов долазак у наш град, истиче да му је жеља да се цео тај догађај посвети успомени на Милана Комненића, чији се есеј о његовом сликарству налази у пратећем каталогу али и у монографији „Љуба”, издатој прошле године. Он је са великим успехом писао о мом раду, један је од ретких писаца код нас који је добро разумео сликарство, рекао је Поповић. Како je додао, идеја за поставку потекла је из РТС-а, од Николе Миркова, председника Савета за ликовно стваралаштво те медијске куће, који је пре свега желео да на изложби прикаже познато Љубино дело под називом „Триптих о материји смрти” али се прича у међувремену закомпликовала.

Да ли ће публика имати прилике да га види?

Нажалост не. Мирков је заиста желео да се та слика, која је годинама била у Интерконтиненталу, да би потом, након продаје тог хотела, завршила у неком депоу ван центра Београда, прикаже посетиоцима. Били смо спремни да то учинимо иако је доста оштећена јер је и сам простор галерије велики и за то погодан али је проблем био у томе што ниједна врата РТС-а нису довољно велика да би та слика могла да уђе кроз њих. Реч је о великим димензијама – 4 метра са 2.6 метара. Постојао је предлог да се слика скине и урола у ролну и да се тако донесе у галерију па да се постави на лицу места. Али, осигурање није хтело да пристане на ролање. Очито не знају да се ролањем слике приликом преношења не уништавају већ, између осталог, штите од вибрација.

Када је та слика у питању, осим њене судбине занимљиво је и то да има два назива...

Тачно. Први наслов „Триптих о материји смрти” посвећен је Живојину Павловићу, који је први направио филм о мени. Током рада на слици пао ми је на памет још један назив. Тада сам читао Фрејзерову „Златну грану”, о чаробњацима и магичарима црне Африке па сам у једном тренутку насликао огромну црну жену. И та црна жена је завладала тим триптихом. Пре него што је на инсистирање Стојана Максимовића, архитекте Интерконтинентала, дошла у Београд, слика је била изложена у „Бобуру”, чак је била и репродукована у листу „Фигаро”, где је изашао велики текст на целој страни.

Која ће се дела наћи на поставци?

Биће ту десетак слика великог формата, искључиво она која поседују приватни колекционари у Србији. Врло сам срећан што мојих дела има у мојој земљи, што су се неки људи пробудили и решили да их купе, јер своју каријеру нисам, нажалост, направио у Београду већ у Француској, где су живели они који су решили да уложе у мене, па се већина од мојих око 3.000 слика налази у иностранству. Док неко не уложи новац у сликара он нема будућност.

Многи се питају зашто се ова изложба неће одржати у галерији САНУ, будући да сте њен члан?

Да је дошао предлог то бих прихватио, јер прихватам сваку добру идеју. Ово што ради РТС давно је САНУ требало да уради, поготово што би триптих о којем причамо могао да уђе у академију. Али нису то урадили. Напротив, њих то уопште не интересује, наша академија са мном комуницира неписмено, у погодбеном начину. А ја таква писма бацам.

Долазите у Београд у тренутку док се у свету културе води велика борба за очување разнолике културне баштине, посебно оне коју у Сирији вандалски уништавају припадници Исламске Државе. Како гледате на време у којем живимо?

Прво, престао сам у много тога да верујем. У годинама сам кад сматрам да је виртуелни свет толико морбидан да се све може искористити и представити на сваки начин. Нико више не зна шта је лажно а шта не. Лично не верујем у рушења у Палмири, плашим се да је то ствар пропаганде али наравно да мислим да је и сама помисао да се такви споменици културе сравне са земљом страшна. Јер, ја сам човек из неког другог времена, предратни, васпитаван према моралним начелима која више не важе. Међутим, волео би да се пише и расправља и о важним датумима за нашу историју. А то се пренебрегава. Рецимо, оног дана када сте ме звали да уговоримо овај интервју била је годишњица убиства краља Александра. Ујединитеља јужних Словена. Нико о томе код нас не пише. Ни ви ме нисте ништа о томе питали. Једна таква племенита идеја – ујединити Јужне Словене у једну државу – могла је да настане само у глави неког визионара, човека који има машту. Не заборавите да је та Југославија била је једна срећна земља, у ту земљу се долазило, из ње се није одлазило као што данас млади иду из Србије.

Милица Димитријевић, објављено: 13.10.2015 у Политици

Три најновија коментара на "Политикин" чланак "Путин тражи нове савезнике"

(........)

bane bane | 13/10/2015 00:50

Saudiska Arabija je zadnja zemlja na svetu koja ima za pravo da trazi smenu Asada,jer u toj Arabiji ljudi zive po srednjevekovnim zakonima i to je normalnom dovoljno da proceni pravo tih verskih fanatika da traze rusenje nekog precednika.

Ivan Zgrozeni | 13/10/2015 01:17

Ako sam dobro razumeo oni su pretili Rusiji teroristickim napadima. Ne znam da li ste primetili da se isti fanatici sele od BiH, Avganistana, Iraka... To ih Amerikanci obucavaju da bi bili pesadija kada napadnu Rusiju. Medju njima je, cini mi se, Vucicev prijatelj i investitor koji pomaze nasoj namenskoj industriji da razvije rakete. Ako gresim, molim da me ispravite.

Viktor Zemunac | 13/10/2015 01:31

Dok se muslimani svadjaju,drugi se koristi,SAD i Izrael dobro su podelile Bliski istok.Saudijska Arabija jeste centar verske moci,ali i ultrakonzervativna,despotska monarhija.SAD i Saudijska Arabija se uzajamno mrze,ali i ispomazu.Za takve sisteme,gde samo milijarderi vladaju,svaka socijalna pravda i socijalizam,koji u arapskom svetu,medju siromasnima Ima pristalice predstavljaju ogromnu opasnost.Rusi,pre svega,cuvaju interese da prodaju svoj gas EU.Da padne Asad,mogli bi gas iz drugih zemalja arapskog sveta prebace preko Sirije do Mediterana.NEMA tu ljubavi,sve je borba za profit!

          ***

         Интернет је, поред свих изазова које собом носи, омогућио да се огласе и сасвим непознати људи, не и незнатни, и неразборити (мада и тога има, нарочито острашђених), понекад коментари таквих читалаца аналитичнији су и убедфљивији од самих чланака. 

Пронађен 'Свети дух' Хенрија V?

Хенри V

СРОДНЕ ВЕСТИ

• 
  50 ајкула плива у плићаку на обали Сасекса (ВИДЕО)
• 
  Бирмингем: Шверцовали дрогу колима хитне помоћи

• Лондон и Единбург у спору због нафте из Северног мора
• Шпанија:Усвојена правна заштита за бившег краља
• Велика смена европских краљева

ЛОНДОН - Дрвени брод за који се верује да је један од "великих бродова" енглеског краља Хенрија V пронађен је на обали реке на југу Енглеске, преносе британски медији.

Стручњаци из групе Хисториц Енгланд верују да је олупина пронађена у муљу реке Хамбл у близини Саутхемптона "Холигост" (Свети дух), брод који је играо кључну улогу у две поморске битке захваљујући којима је почетком 15. века освојио територије у Француској.

"Истражити брод из овог периода је веома узбудљиво", рекао је Данкан Вилсон извршни директор ХЕ. "Он би могао да нам прижи наредних месеци и година фасцинантна открића".

Извештаји о проналаску брода појавили су се две недеље пре обележавања 600 година битке код Ажинкура.

Хенри V је 25. октобра 1415. са својом војском извојевао велику победу у Стогодишњем рату у близини данашњег Ажинкура на северу Француске а ту победу је учинио бесмртном Вилијам Шекспир у драми "Хенри V".

Брод, који је откривен у близини краљевог брода - "Божја милост" који је пронађен 1930их, је спазио историчар Иан Фрил проучавањем фотографија из ваздуха обале реке.

"Постоји реална могућност да су остаци овог брода и даље у реци", рекао је он данас радију ББЦ 4.

ХЕ ће спровести истраживање сонаром и прикупиће узорке дрвене грађе како би утврдили да ли је заиста реч о "Светом духу", додао је он.

"Свети дух" се придружио краљевској флоти 17. новембра 1415. и био је озбиљно оштећен у битци код Харфлера 1614.

Брод је поправљен захваљујући грађи заплењеног шпанског брода "Санта Кларе" и преименован како би одразио Хенријеву посвећеност Светом Тројству. Намерно је усидрен после 11 година јер је пуштао воду, рекао је Фрил.

Пронађен брод 'Свети дух' Хенрија V? | Репортаже | Novosti.rs

Фондови ЕУ

Девенпорт у разговору са продавцима на новој пијаци у Вршцу

СРОДНЕ ВЕСТИ

• 
  Коу и Бубка у Вршцу
• 
  Вршац: Фешта у част грожђа

• Вршцу статус првог винског града
• Алармантно: Депресија узела маха
• "Дани бербе грожђа" у Вршцу од 17. до 20. септембра

ВРШАЦ - Општина Вршац једна је од најуспешнијих у Србији када је у реч о коришћењу средстава из претприступних фондова ЕУ. У последњих осам година, за 21 пројекат, који су реализовали у сарадњи са партнерима из Румуније и Мађарске, из европске касе су привукли више од 10 милиона евра и тако унапредили привредне и туристичке капацитете.

Тим поводом, у Вршцу је ових дана боравио шеф европске делегације у Србији Мајкл Девенпорт, који је прво са српским привредницима (“Хемофарм”, “Фрезенијус”, “Свислајон”, СМАТСА ваздухопловна академија), који послују у Вршцу, разговарао о будућим пројектима, а затим је у њиховој пратњи обишао три најуспешнија и највреднија европска пројекта, која је општина Вршац реализовала.

Делегација је посетила новоотворену прехрамбену пијацу, за чију су изградњу Вршчани из европских фондова привукли 1,3 милиона евра, затим зграду Конкордије, која је реконструисана и адаптирана у музејски простор са милион евра, као и Бизнис инкубатор центар у Технолошком парку, где је за 1,8 милиона евра стари магацински простор претворен у осам производних модула, у којима ће се по повољним условима развијати мала и средња предузећа.

- Импресиониран сам конкретним резултатима наше сарадње, а пре свега сарадњом локалне самоуправе и тамошње привреде, који имају заједничку визију о будућности те општине. То је пут којим би остале општине и градови требало да иду - рекао је Девенпорт.

Председник општине Вршац Чедомир Живковић је подсетио да је и изградња инфраструктуре у Технолошком парку, у ком већ сада послује шест новоизграђених фирми, финансирана од ЕУ, и то са 2,8 милиона евра. Он је најавио да ће у новом европском позиву Вршчани конкурисати са пет капиталних пројеката.

- Покушаћемо да добијемо средства за израду пројектно-техничке документације за будућу Северну индустријску зону, као и за део ауто-пута од Темишвара до Панчева. Такође, имамо пројекат повезивања два манастира Месић и Велико Средиште преко Гудуричког врха, затим уређење Градског стадиона и изградњу тзв. вршачке Скадарлије у центру града - најавио је Живковић.

ПОДРШКА

ОД укупне вредности пројекта, ЕУ финансира 85 одсто, док локална самоуправа из свог буџета финансира остатак. Вршац је досад за те намене издвојио 1,5 милиона евра.

Фондови ЕУ главна благајна | Србија | Novosti.rs

60. САЈАМ КЊИГА (1)

60. САЈАМ КЊИГА

Разговори са Хелмутом Шмитом

„Клио” објавио и књигу Русмира Махмутћехајића, у којој аутор смело полемише са проценом дела Иве Андрића

 За предстојећи Сајам књига издавачка кућа „Клио” припремила је нове наслове, међу којима се издваја студија „Срби 1903–1914, Историја идеја” коју је приредио историчар Милош Ковић. У књизи су сакупљени прилози 22 стручњака из различитих области и обрађен период уочи Првог светског рата, који је донео препород у науци, уметности, политици, војној вештини. У књизи су дате и кључне политичке, научне и филозофске идеје, као и културни модели с почетка 20. века.

Ускоро ће бити објављена и књига „Пут у Сарајево” британског историчара Џона Рола (1938), коју је са енглеског превео Вељко Станић. Рол пише о личности Вилхема Другог, његовој улози у управљању царском Немачком у годинама пре Првог светског рата, а српског читаоца ће занимати однос Берлина према Краљевини Србији у светлу односа са Аустроугарском, Русијом и Османским царством.

Јелица Новаковић Лопушина и Белгијанац Свен Петерс аутори су књиге „Последице једног пуцња” у којој сумирају стогодишњицу Првог светског рата и његове последице у огледалу холандских и фламанских извора. Анализирају записе писаца, новинара, публициста, као и историчара Кристофера Кларка и Хида ван Хенгела, и подсећају на куриозитет да је Гаврило Принцип атентат извршио пуцајући из белгијског пиштоља...

Међу новим књигама је и „Андрићевство – против етике сећања” Русмира Махмутћехајића (1948, БиХ), у којој аутор смело полемише са проценом дела Иве Андрића и различитим идеолошким тумачењима његовог дела, подвргавајући анализи начин на који нобеловац приказује Босну у историјском контексту. Махмутћехајић је универзитетски професор и аутор је књига „Жива Босна: политички есеји и интервјуи”, „Сарајевски есеји: политика, идеологија, традиција”, „Тајна Хасанагинице”...

Након 50 година новинарске каријере Хари Штајнер (1930, Београд) написао је књигу „Огледање моћи – разговори са политичарима света”, у којој су сабрани интервјуи са Хелмутом Шмитом, Мазовјецким, Вилијемом Брантом, Хенријем Кисинџером, Симоном Визенталом...

Професор емеритус на Сорбони Жан-Пјер Саразак аутор је књиге „Поетика модерне драме”. Књигу је превела Мирјана Миочиновић. Саразак анализира Ибзенове, Чеховљеве, Стриндбергове комаде, дела Саре Кејн, Бернхарда, Пирандела, Бекета...

„Вечерњи звон – руске песме и игре”, приредила је музиколог Христина Медић. После Октобарске револуције бројни руски уметници емигрирали су у Краљевину СХС и донели своје народне и забавне песме које су у српској престоници постале популарне. Највећи број руских песама објавила је издавачка кућа Јована Фрајта 1935. године. „Клио” је објавио и роман „Уграђивање страха”. Аутор је Руи Зинк, професор књижевности у Лисабону. Уграђивање страха постаје патриотски циљ којим се постиже ућуткивање штампе, читалаца и глава које мисле. Књигу је превела Христина Васић Томше.

М. С. објављено: 13.10.2015. у Политици

  inShare 

• 
• 
• 

• пошаљите коментар
• коментари (0)

ПОВЕЗАНИ ТЕКСТОВИ

• Русија почасни гост на Београдском сајму књига

• Протест издавача уочи Сајма књига

• Тони Парсонс: Београдски сајам треба да замени франкфуртски

• Пита са шљивама за Михајла Пупина

• Балада у прози Томаса Мана