Дневник А

Дневник А(ватара)



..
..

 ЈАГЊЕ МОЈЕ МАРТОВСКО. -Их, први дан пролећа, а види како веје! Кроз ту маглу узалуд је покушавало да се пробије Сунце! Гледао сам кроз прозор, у те крупне пахуље, у то вејање, и неочекивано се сетио једног доживљаја, из детињства. Опет је био овако, март. Повео ме је са собом пок. Раде Десин, комшија, Шаљапинов син, који се био оженио почеткомзиме... Деда Станко је умро новембра месеца 1955. године, а Раде се оженио убрзо. То је била велика свадба,једна од највећих у селу коју памтим.  Који месец после тога напустила нас је друга  жена нашег деде, баба Љ.  Родом из Горње Крушевице (тако се Кучево некад звало). И неко је морао у тим данима, када је већ увелико цветао кукурек, да тера овце да пасу. И пошто сам био мали – пет година и који месец! – послали су ме са Радетом. Чували смо овце на његовом салашу у Дубравама, на брегу изнад Пека, а онда је једна наша овца почела да се јагњи, међу горунима. Брзо се ојагњила и упорно лизала коврчаво руно јањета, које се усправљало на своје дрхтаве ножице. И падало. Али наједанпут је почео да пада снег, скоро из ведрог неба, ух, баш као ово сада! Раде Десин је рекао, ауу, враћамо се у село! Твоје је јагње!Комшија! Скидај гуњ и умотај га ... Помогао ми је да скинем гуњ, на себи сам имао вунен џемпер, снег је већ нападао читав педаљ. Јање је било балаво, све ме је умазало; његова мајка је ишла упорно за мном и блејала. И лизала своје чедо. Требало нам је читав сат времена да се вратимо у село; успут никога нисмо срели, јер је била вејавица. И кад смо ушли у село, снег је нагло престао, као што је и започео.  Груди су ми биле умазане од слузи које овца није полизала са јањетовог руна.

Мене су одмах увели у собу и сместили крај шпорета који је ширио топлоту; јање су убацили на неку крпу испод шпорета; оно је мало блејало, али после се умирило и заспало. У кући нас је тада било троје, Отац, Мајка и ја. Март месец, 1956...

Ово ми личи на некакво чишћење изнутра. Је ли то то, или нешто друго? Шта је интелигенција? Понекад ми се учини да у мом забораву има свашта, много тога; чак и рудника чудесних. Па зашто не копам, не трагам за драгоценостима тих рудника чудесних? На чему трошим време и године?

-         - Тата, пре две године сам видео Чика Ниџу, изгледа као просјак, једва сам га препознао.

           Рече ми син, видевши ме замишљеног крај прозора. И ја сам га видео, рекох пре пар година, близу Студентског парка: ишао је као да не види. Као изгубљен. Пришао сам му и ословио га, и пружио му руку... Препознао ме и завртео главом. Не, не дружи се он више са таквим као што сам ја. Мислим да је то промумлао, и отишао без освртања према Калемегдану. ..

-          А сећаш ли се његовог зета, оног Русина, што нам је реновирао стан 2004. године?

        Да, запамтио сам човека. Препоручио га је његов шурак, професор Ниџа, четири године млађи од мене. Пошто се то реновирање било одужило, Ниџин зет ми је - не знам зашто – причао о свом шураку и његовој фамилији неке ствари, које су ми биле непознате. После смрти родитеља, Ниџа је са сестрама продао кућу у Принциповој, поделили су паре. Ниџа је свој део уложио у куповину неке кућице тамо према  храму Светог Саве; сестре су  своје делове трошиле како су знале. Једна је од њих, завршила у душевној болници. „Једино ми се моја жена чини нормална од свих њих...“

-          Да ли је жив чика Ниџа?

-          Ко то зна? Када су рушили у том делу Београда, где је Ниџа имао своју кућицу, добио је новчану надокнаду, али  Ниџа тада није купио неку нову кућицу. Где је живео, како – не знам. Јер он је на своју руку напустио место професора француског у нашој школи и изгубио се негде у виду ластиног репа. Неколико година ништа нисам чуо о њему, али појавио се у јесен 2002. године, и довео на промоцију  мојих Сабраних дела неколико својих пријатеља, донео је и флашу неког алжирског вина. Кратко ми је, после те књижевне вечери објаснио, да је радио неко време у Алжиру, као преводилац, да је после путовао бродом у Америку, да није добио зелену карту и тамо остао, него се вратио у Србију  неким чудним путевима.... Потрошио је новац од кућице, неки издавачи му дугују милионе, али он ће лично да се обрачуна са криминалцима... Да, донео је и две своје најновије књиге, једну  која је била политички памфлет против Милошевића и ДОСоваца, и другу  - антологију афричке поезије, где су га опет издавачи уврнули...

      После тога је, с времена на време, свраћао у школу у којој је некада радио; не толико због мене, више због неких колегиница са којима се био зближио.  Човек је могао да ради и даље као професор француског, али по свему судећи, он је био одмакао на том путу без повратка којим се запутио, ко зна све чиме оптерећен...

      Стварно, да ли је жив? И ако јесте, где се склонио? Јер и птице и зверови се склањају по оваквом кијамету?...

ЛеЗ 0014220   

УВОД. Парадоксално, данас је почетак пролећа, али више личи на почетак зиме. Ако не верујете, погледајте кроз прозор!

Пре неколико дана, процветале шљиве на Лабудувом брду, у Београду, и замирисале. А данас?Пих. Какав је ово почетак пролећа?
    Погледао сам кроз прозор, чим сам се пробудио - нема птица. Где су нестали гачци? Голубови?. Голубови су се сакрили у димњак, а гачци су, можда, успели да се увуку под кров?
    Свако тражи неко склониште. И за тело. И за душу.
     И Сунце у даљини не личи на Сунце (мислим на овој слици), већ на карикатуру С. Ето вам вашег почетка пролећа, бррр. Све се дешава другачије, него што човек жели. Кад само помислим... Али, живот иде даље. Боље да ћутим о својим помислима, слутњама; на свету већ ионако има превише туге. Зима мора да истера своје; сад наплаћује камату, као какав европски зеленаш, зато што је током децембра, јануара, фебруара и доброг дела марта, заобилазила овај регион. Каква штета, колико ће шљива или кајсија остати овог пролећа и лета без рода?! Баш је подмукла ова баба марта, која је преварила и својом репином  ошинула и смлатила толике воћке!...

ЛеЗ 0014219