Шешељ: Само бих ја могао да контролишем Вучића!

СРБОЉУБ МИТИЋ (1932 – 1993)

СРБОЉУБ МИТИЋ (1932 – 1993) 

            Велики ружан коњ (1961), Војнички крајпуташи (1964), Озарење Сизифа (1967), Људске речи (1967), Каменовање певача (1969), Черга на утрини (1973), Пети јахач (1977), Орфички цртежи (1977), Расап пустињака (1978), Муке (1979), Фрула у црној свили (1983), Алин зјап (1984), Семе (1985), Једанаеста заповест (1988), Стилити (1994), Нови кључеви (2000), Столпник и укун (2011)

СЛЕПАЦ

Само длановима видим воду и траву

без зуба само у сну

бес шкргутањем умирим

без усана осмехом на лицу

пусту рану раширим

ја знам само за црни простор

и знам само за црну јаву

без светлости

сном ријем бескрајну тмину

без топле руке

узицу страха плетем

да ме води

БОГАЉ

Излизале ми се ноге од трчања за смислом,

просто се излизале,

као што ми је окаменио мозак од сањања

и као што ми је осмех избрисан

неспознајом.

Остале ми само руке,

само прсти и нокти велики

да копам по небу,

по неозледивом простору,

по црном месу глуве земље,

да изоштрим, не знам чега ради,

да изоштрим нокте.

КОПЉЕ

Негде на неком зиду

Као риба летећа

Излизано на рукохвату

Сија се

Опустело

Длан врео

Памти ли

Негде на неком зиду

Блуди у други дувар

Као витка

Жена мртва

Лебди ли узалудно

Кад на врху му

Сунце љуто игра

Или му битка давна

У сржишту бруји

Или сни ране јарке

Или сни лешје празно

Ил плаче

Неутешно

Копље.

ЧУМА

И пође морија чума

Просуше се далаци

И оспе зле

И гуке велике гнојаве

И неки жути

Печати по људима

Од магле опаке

Или од војске

Од урока

Или укуна

Изађоше болести

Видљиве и невидљиве

Народ је умирао

И није било времена

За укоп и за обреде

Звонари су на конопцима

Остајали да висе

Мртви и жути

Сабирали смо траве видарке

И траве басмуше

Траве за чајеве

И за кâд

Траве за мелеме

И за приљуб

Траве за разврг

И бајање

Али лека није било

И није

Усахнуше сви сокови надни

И оно мало народа

Побеже у правцу

Куда је одлазило сунце.

ВЕЛИКИ РУЖАН КОЊ

Теменом пипам једно небо, једно љубичасто

нежно око теменом рањавам, један ми

очајан

патуљак – јаблан из очију расте, један

огроман

паук ми око врата конопац плете. И опет

остајем, као црн, тежак, отрован поток,

беспомоћно

остајем са испруженим дланом, са горком

капљом

крви на длану,

са слатком копривом чежње

на срцу.

Ја сам најружнија животиња на зеленој

пољани, али ме сунце не избегава и зато

верујем да сам маслачак.

Ја сам најпакоснија ругоба у чопору

виловитих

коња али ме сунце не заобилази јер имам

велике, прозубљене уши за сваку

његову топлу

жуту реч, јер имам велике зажарене очи

за свако његово румено јављање

на небу.

     

       (...)

     

= извор: ТРЕЗОР СРПСКЕ ПОЕЗИЈЕ  (Српски песници двадесетог века ) . -
Приредили МИЉУРКО ВУКАДИНОВИЋ и ДУШАН СТОЈКОВИЋ

Писмо из Ветингена

Зима, Поглед кроз прозор (2017)

Кустос Мезезија Радомира Батурана – роман ломача

           

           

Чуди вас наравно наслов јер вјероватно нико није назвао једну књигу ломачом премда су многе књиге завршиле на ломачи. Роман Кустос Мезезија сам назвао ломачом из два разлога. Историја коју Батуран исписује личи ми на, ломачу, пожар који је немогуће угасити, а гута државе и народе, обичне људе наравно нико не помиње у званичним историјама, а историја је јама у коју се баца све што није потребно побједницима.

Пожар се понекад утиша али то не траје дуго па поново плане пуном јачином, а свако ново распламсавање оставља нас слабијим и рањивијим него раније. Други разлог што сам књигу назвао ломачом, је тај што ће врли бошњачки „интелектуалци“ сврстати Батуранову књигу међу оне књиге којима је мјесто на ломачи. Односно самог аутора међу оне ауторе који наносе већу штету Босни него све војске које су прошле кроз њу. Не сјећам се ко је аутор овог „бисера мудрости“ Ченгић или Бехман, што уопште није важно јер тај који је то изговорио деведесетих вјероватно би данас Батурана сврстао међу писце који Босни наносе већу штету него освајачка војска која би прошла кроз њу.

            Да је Батуран дјело објавио прије деведесете године двадесетог вијека, што није било могуће, вјероватно би било спаљено са књигом Сатански стихови, Салмана Руждија те 1990-ете када је један вајни политичар изјавио да су књиге штетније него освајачке војске.

            Неће само бошњачки „интелектуалци“ сврстати Батурана међу велике српске писце којима је мјесто у Хагу, а њиховим књигама на ломачи, него ће то учинити и српски аутошовинисти са још више жара, па се не морамо бринути за успијех ове књиге, довољно је да је прочита неколико „напредних“ проевропски и прозопадно оријентисаних „Срба“ па ће лавина да крене на роман и његовог аутора Батурана.

            Батуран не пише искључиво о Босни, али се на крају суштина сведе на Босну, на Сарајево у коме је пола вијека као кустос радио Антоније Мезезија, а у току рата своја сазнања покушава да сачува тако што их његов помоћник Богумил Копиловић снима на магнетофонске траке.

            Роман је обиман, дубок, дуг и широк. Пратећи јерменску породицу Мезезија од 633 године до данас, аутор исписује мало познату историју како Византије, тако и српско-јерменских односа, односно претапања Јермена у Србе у току бурних вијекова (као да ми имамо вијекове историје који нису били бурни).

            Јермени који су заузимали огроман простор на истоку су данас сабијени у државицу на Кавказу, а Срби који су живјели од Црног до Јадранског мора, полако губе територију за територијом и још не знамо да ли ће се остварити план ЦИА-е из 1963-ће да и ужа Србија буде подјељена на два дијела, источну и западну. Историја није завршена и ломача гори, а на њој нестајемо како Срби тако и Јермени, сви они који духовност истока нису били спремни да замјене за материјално благостање запада.

            Сјета провејава овом књигом, али поред ње ту је и пркос који нам неда да заборавимо, као ни да се предамо, па постојимо иако је то против логике оних који настоје да нас униште. Овакви какви јесмо, несложни и раздробљени, а такви смо већ вијековима, увијек изнова устајемо и показујемо свијету да смо јачи него што они мисле. У свијету у коме немамо пријатаље, осим када им то интереси налажу, опстајемо и поред тога што се над нашим народима, јерменским и српским,

Успоредба Андрића с Хитлером

НЕЧУВЕНО: Бошњачки академици Андрића упоредили са Хитлером?!
NovostiOnline | 12. јануар 2017. 14:20 | У мостарском Центру за културу одржана је промоција књиге Русмира Махмутћехајића “Андрићевство: Против етике сјећања“, на којој су српског нобеловца упоредили, ни мање ни више, него са Хитлером!

СРОДНЕ ВЕСТИ

• 
  Андрић за сва времена
• 
  Хрватски академик: Андрић припада свима

• Андрића куде и присвајају
• Вуксановић председник УО Андрићеве задужбине
• Тајна Андрићеве Јелене

СРОДНЕ ТЕМЕ

У мостарском Центру за културу одржана је промоција књиге Русмира Махмутћехајића “Андрићевство: Против етике сјећања“, на којој су српског нобеловца упоредили, ни мање ни више, него са Хитлером!

Представљачи Махмутћехајићевог дела тврде како представља "прво целовито испитивање односа националистичких, оријетнталистчких и културно расистичких односа Иве Андрића према Босни, босанству и бошњаштву".

Успоредба Андрића с Хитлером

Посланик "мултиетничког" СДП-а у Скупштини Херцеговачко-неретванског кантона Нерин Диздар изјавио је како је "Андрић декадентнима увeк означавао само Турке, муслимане и ислам", истичући да бројни књижевници који га бране, попут Ивана Ловреновића и Миљенка Јерговића, "не желе признати његов расизам"

Наводи и како не стоје аргументи да је Андрић био паметан, па није могао бити националист, јер су "и Адолф Хитлер и Добрица Ћосић и Војислав Шешељ били паметни!"

Након поређења са Хитлером, Диздар је своју "аргументацију" о Андрићевом расизму пронашао у његовој докторској дисертацији, истичући како су Андрићеве књиге за резултат имале "геноцид над Бошњацима, посебно у Вишеграду".

У прилог томе навео је и чињеницу да Андрића данас цитирају хрватски и српски политичари, попут Милорада Додика, Војислава Шешеља, Ивана Мусе па чак и бившег председника Хрватске Иве Јосиповића.

И други учесници промоције ове "књиге" Андрића су оптуживали за "негативан однос према муслиманима и Босни", а његову књижевност описивали као "велики антибосански пројект, великосрпски пројект, резултат Недићевог режима, у ком су добри Бошњани приказани као реметилачки фактор".

Универзитетски професор Вахидин Прељевић Андрића је назвао “фантомским монструмом који је фалсификовао историју“, истичући да су његова дела користила "у пропагандне сврхе током рата у БиХ".

Књижевни теоретичар Сањин Кордић тврди како су “Андрићеви романи делом расистички, али је позивао јавност да их, ипак, чита и суочи се с њима кроз процес 'детрауматизације'“.

Публици се на крају промоције, обратио се и сам аутор "књиге", Русмир Махмутћехајић који је рекао, да "уколико би имао било шта рећи на излагања својих колега, морао бих написати нову књигу, а то би сигурно било

Две песме / Ристо Ратковић*

ЖИВИ ВЕТАР

Пуно је ветра гробље,

Јауком полуделог ветра

Што чупа косе од бола,

Од бола и јада бесмисленог.

На гробу једном, гле, никао диван цвет,

Крилат ко осмех некада оне

Што сада доле спи.

О, то и јесте њено бивше око,

Тај крилати цвет!

Убери га, слепи ветре,

Ветре!

Размахни крилима, ветре,

Тако силно да више разлике не буде између неба и тебе.

Звездама ли то ветар,

Крилима звезданим лупа ли то ветар

Огромно око океанско,

Или то моје срце не откуцава равномерно?

Ах, шта ми сва та питања значе,

За ово крваво лишће људскога меса!

НЕ СЕЋАМ СЕ ВИШЕ ЗБОГ ЧЕГА…

            Не сећам се више због чега – посвадисмо се ја и мој отац и почупасмо се. Где год смо један другог ударали, тај је део тела отпадао. Најзад се распарчасмо. И кад нисмо више где имали један другог да ударамо, ја викнух: оче, ко то влада над нама,  – треба да му вратимо натраг све што нам је дао. И, у знак протеста, ми сакуписмо сваки самог себе, спаковасмо сваки самог себе, да тако спаковане понесемо себе, више се не сећам где.

___

  * РИСТО РАТКОВИЋ (1903 – 1954)

            Мртве рукавице (1927), Левиатан (1927), Додири (1952), Поноћ мене (1963), Изабрана дела, Књига 1, Поезија (1991)

   ________    

= извор: ТРЕЗОР СРПСКЕ ПОЕЗИЈЕ
(Српски песници двадесетог века )
Приредили МИЉУРКО ВУКАДИНОВИЋ и ДУШАН СТОЈКОВИЋ

СТЕФАН ЛАЗАРЕВИЋ / Бела Тукадруз

СТЕФАН ЛАЗАРЕВИЋ

(око 1377 – 19. VII 1427)

Учинити видљивим невидљиво,

поћи путем јединим и правим, царским,

обилазити горе и поља и пустиње,

где се може подићи молчалница,

црква и гробница, и где лов и гром

и купина говоре језиком Висине,

о Вожду, о благодетима земље

и о народу који тргује светлошћу,

трговати светлошћу –  да.

Јер да би невидљиво постало видљиво

мора бити обасјано.

Рат, борба и уметност, који су увек тешки

делују на човека као на усијано гвожђе вода.

Чистота је чврстина која прекаљује

душу. Домаћин земље обилне

у семену и саду и плодовима,

у птицама, изворима река и студенцима,

у хармонији предела једнога са другим

и ваздуху прочишћеном и красном,

и таквим градовима какви се по многим

крајевима у малом броју могу наћи,

у злату и сребру, изабра – саветован Светлошћу –

Београд ваистину седмоврх –

да буде вашар светлости и издејствова

свако ослобођење трговаца од пореза.

Није могао да свом народу остави

наследника, јер је био витез

и слуга Светлости.

Али, оставио је оно што је уловио

у лову у коме је и погинуо:

тајну трговања светлошћу.

Гром је загрмео усред поднева

кад је започела вечна трговина.

Наједанпут све постаде гадост пустоши,

све се преобрази,

све постаде као да ничега и нема,

све се испуни горчином;

хумке се распадаху и сагореваху,

а народ је једанпут био изгоњен,

а други пут се усељаваше;

често се догађаху неке нове и незгодне (ствари) онима који

владају и видело се оно што се заиста пре овога у сновиђењу

предсказиваше: од запада као да стари орао, покислог перја,

овде

од куле на кулу прелеташе и обладаше...

Летописци и сведоци чуда углавном су у праву,

кад продају светлост.

То су праве калфе

Мајстора који је занат трговања

светлошћу изучио у Вечној школи.

1

Учинити видљивим невидљиво.

Моћ скривену у тами обасјати.

Светлост то може, једино она.

Светлост открива сав тај накот тмине,

продавце помрчине, продавце

вешала са свраком, продавце

крвавих зупчаника.

Светлост све обасјава,

ширећи се до прскања.

2

Моја мисао допире далеко

вођена трговцима светлости.

До Мадоне с чешљугаром.

Уздигли су се Мадона и Дирер

изнад прашине и трговаца помрчином,

лубања и трговаца свињама,

пице, баклаве и тигрова азијских,

и – пустоши без краја.

Чешљугари цвркућу у врбацима

уз реку без Мадоне.

Можда је преостало још

само неколико трговаца светлошћу?

Стефан Лазаревић и није имао

других наследника осим њих.

Упркос свим преувеличавањима,

каква приличе припростим или будалама –

све остало је –

нешто што припада легендама о кесеџијама,

разбојницима и харамијама.

       = извор: Белатукадруз ЛАС ВИЛАЈЕТ (АНОНИМНА ХРОНИКА). - Одабране песме 1993 - 2003.Младеновац, 2010, стр. 29-32

Јединствен поглед

Звижд, с-и Србија. Гробље на Старцу (с. Мишљеновац) (Документарна продукција Заветина - сачувани део)

РАШЉАРИ : Где је тај Каменак?!

Објављено је 18.04.2016.

Филм Беле Тукадруза.
Продуцент Др Димитрије Лукић