Одломак из првог романа, "Дневника за Сенковића," Беле Тукадруза

Трешње у Лакомици. 14. јун 2013. Снимак Ив. Лук.

....ОБЛАЦИ, гле, машу издалека складно, облаци кудравоцрни,

лила, румени - у боји. Јужни ветар запљусну ненадано мирисом

обалу реке којом идем. Земљастим успоном Јелењске стене, козе

брстећ се пењу. Маглено подне дише лено ко успавано дете. Звонко и

болно у даљини, као вече нујна, васкрсава заборављена мелодија стара,

весела разигрна, као бурјан бујан. Слушам мелодију, чији су звуци

разумљиви подједнако небу и земљи, људима , змијама, и птицама, од

које расту биљке, мелодију која се просула у гомили људских речи,

проклетих, неразумљивих и мртвих, као кофа пуна обојене воде у којој

су молери испрали своје четке. Препознајем: то је једна источњачка

мелодија, коју сам, можда, чуо два пута у животу преко радија.

Пригушен звук ове егзотичне мелодије чудно и лепо одјекује у мени,

као поглед са Кеопсове пирамиде, као тугованка фелаха усред палми,

завејаних: не пустињским песком, већ светлошћу тропског поподнева.

Идем према малим белим кућицама врх шумарица под небом.

Промиче почетак испреплетног јуна. Пластови, пластови, пластови по

обронцима, бршљан око пластова као змија око камена...

Жито. 14. јун 2013. Фотодокументација "Заветина"

РАХЕЛА се са летовања вратила са јаком потребом да ме

види. Зашто? Да ли можда са жељом да ми се последњи пут, преда

сва? Или једноставно ништа није одлучила у Дубровнику већ јој је

после неколико дана проведених уз Норберта све постало досадно, и

осетила је неодољиву чежњу за мном? Не знам. Поподне смо провели

покрај Пека. А када кренусмо у љубичасти сутон у варош, Рахела се

ослањала на мене нежно у ходу. Грлила ме је испод топола јабланова

код Мишићке воденице с неком неочекиваном дарежљивошћу, коју

нисам заслужио. Ја сам улазио у варош: не сам, него са лепом Рахелом

обавивши јој десну руку око струка. Кровови, свици, улице, дворишта,

прозори, балкони - све нас је пратило са нескривеном завишћу. Мирис

шебоја и Рахелиног тела ширио се кроз јулску ноћ. Јулска месечина

пљуштала је на зелене брегове, јулска месечина обливала је зелене

обронке на Пеку, ђермове, воћњаке, јазове пенушаве.

Ишли смо као у сну, кроз сокаке. Са Ћеране се пружао

незабораван поглед на долину, ноћну панораму вароши. Печанац са

својим виноградима и багремима белео се, као свеже окречена стабла

воћњака. Увукли смо се под тетка Наталијину шупу и попели на кола

пуна сена. Ја никад нећу заборавити како је мирис перунике, као

морски ветар вршљао по свему, до оне ноћи када су Рахела и онај син

адвоката Радивојевића ишчезли из месног биоскопа у непознатом

правцу, до наших најстраснијих стискања, и било је страшно што после

тог мириса перунике ништа није остајало. Најстрашније у доживљају

било је то што је све време ваљало напрезати се, као на броду,

напрезати мишиће, да се не би пало, преврнуло. Требало је напрезати

вољу како се не би мислило на то: како ме је ухватила и стезала ми руке

када сам почео да раскопчавам њену кошуљу, меку и ружичасту као

зумбули. Наљутио сам се. Видим како силазимо поново низ Ћерану,

пратим Рахелу до њене мансарде. Чини ми се да сам напокон скупио

довољно снаге да престанем да виђам Рахелу. Не, не ради се о дилеми

НОРБЕРТ - ИЛИ ЈА из које на други начин не могу да се извучем:

јер, до ђавола са девојком која је у стању да са момком ноћу лежи на

колима пуним сена и ништа не пружи! Одлучио сам да обрежем дивљу

лозу у сопственом животу, да то урадим зато што је била зарасла

у властите мртве заметке. Била је то борба са лешевима. Када сам

упркос свему одмрсио и ослободио лешеве, испоставило се да живи

замеци немају за шта да се држе. Неупотребљиве успомене су

придржавале живот, везивале га, живот је живео грчевито се

држећи за њих...

КАСНИЈЕ, кад сам се преселио у Земун, (крајем августа),

често сам мислио на онај Рахелин повратак са летовања и на оно што

се надовезивало на њега. Ствар је била, осећао сам, веома деликатна.

Оно што је било присутно ссве време мог познанства са Рахелом, па и

под тетка Наталијином шупом на колима сена оне ноћи, јесте чињеница:

да смо Рахела и ја, баш зато што смо били далеко једно од другог,

често мислили једно на друго. То интересовање нас је у исто време и

приближавало и одбијало. Одбијало нас је у току сусрета. Како да

објасним иначе Рахелино чудно понашање на оним колима сена? Били

смо сувише плашљиви и снебљиви, па смо били више удаљени него онда

када је Рахела била на летовању у Дубровнику, а ја у Кучеву. Дакле,

била нам је поново потребна РАЗДВОЈЕНОСТ, да заборавимо оно

што је било непријатно у међусобној снебљивости, наш сусрет након

Рахелиног повратка са летовања добијао је пуно значење тек у нашим

сањаријама тачно тамо, на месту где смо се зауставили. Између Рахеле

и мене склопљен је прећутан споразум, волели смо једно друго а да то

нисмо знали, на најневинији начин на свету.

   Извор: Мирослав Лукић: Доктор Смрт, I-II, Beograd, Заветине, 2006. CD „Вечити чудесни коренови“, књ. 1. стр. 13-14

Омот ЦД "Вечити чудесни коренови", Сабраних дела 

    Видети више:  Како да поручите ДЕЛА?

ИВЕРЈЕ / Бела Тукадруз

#######

Из БЕЛЕЖНИЦА  (1)

Снимак са југа Србије. Снимак Мирјана Соколовић,
деведесетих година прошлог века. Снимљено на сасвим
другом крају Србије од тзв. "позорнице" ових забележака

......
(...) КЕСОН се једва назирао кроз непрегледне врбаке, и гране топола, јова, јабланова уз Пек, плав и масиван. Димњаци влашког села преко Пека пушили су на лулу... Аутопутем (Београд - Мајданпек)  прозујало би неко возило, повремено. Скакавци су уплашено поскакивали с влати на влат траве. Убрзо је засјало ужарено Сунце, коса се прилепљивала за чело косаца којима се морало чинити да  ће изгорети пре поднева, које се споро, споро примицало. Откоси би сами легли, трава би се пре тога затетурала, као да се невидљиве змије поигравају с њом. Онда је неко предложио предах, одмор; донели су жбан са хладном водом и балон са ракијом. Домаћица је стигла с корпом плетеном од прућа, доручком, врућом пројом, овчијим сиром, аљмом. Сели су у круг око распростртог белог убруса, улепљене косе на челу, и навалили. Снага на уста улази! Мирис покошене траве и младог воћњака освежавао им је плућа, док су толили глад у тихој и умиљатој  јутарњој, аркадијској тишини што је опоро мирисала на свеже откосе...

            (...) Неописива суша је започела средином јула и потраја читав август. Село је у њој видело пропаст... Ја сам видео све њене предности (за једног занесењака). Јер суша ми је пружила прилику да свакодневно одем на спрудове и излежавам се на врелом шљунку до миле воље. Могао сам се придружити са ветру и облацима, када би ме пробудили из неописиве опијености тропском врелином. Понекад бих, без неког  стварног повода, пошао спрженим ливадама, налик на браду неког старца, или кроз пожутеле и спарушене њиве кукуруза, где су цветови бундева подвлачили опште жутило. Попео бих се на Бетонски мост, гацајући бос по размекшалом асвалту,  и са висине сам посматрао поље, које је добило ону нездраву, преурањену боју превременог зрења, као кора препеченог хлеба. Бацао сам поглед и према околним брдима, која су уоквиривала печку долину, она су трептала оловнодрхтавим трептајима. Све док не бих осетио да ми ври у глави, да ми се коса пали као слама; потрчао бих са моста низ стрмину и онако у мајици и бермудама скочио у први вир. Чинило се да је Пек осануо, да је постао поточић, који  следећег јутра може пресушити. Сећам се - свуда у приобаљу беху потопљене конопље, конопље...Вода је била толико бистра и провидна, да сам могао видети и најситније рибице, ситније од трепавица...

Изводи из бележница и дневника, 1 / Бела Тукадруз

М. Лукић, са рипидом, Колиба у Брестинама,
 крај Дрине, Мачва, Бадовинци. Седамдесетих мин. века

#######

Сада, када сам пошао том стазом, намера ми је да кренем оданде, где сам добио прву своју бележницу (од девојке која је писала песме потајно и можда била заљубљена у мене, у најпогрешнијега). Тада сам носио препознатљив бели џемпер и маску неке туге, можда туге младића заљубљеног у нешто неодређено и далеко, а понајвише у будућност, можда баш ову која ми се приближава тек после четрдесет и више година...Појма немам шта је било са том девојком, али бележницу сам сачувао, испунио, и она је прва у низу, који је подугачак. Хтео бих да кренем оданде, и знам, мораћу да се сетим толиких ствари које сам заборавио, да бих стигао довде. То је нека врста робије на коју се унапред пристаје, зар не? Јер ако и када будем стигао дотле, то довде више неће бити довде, него пребачај...зар не?

Изводи из бележница и дневника, 1

Видети више: https://sites.google.com/site/odandedovde/

Песничке новине, бр. 4, пролеће 2009.

Под геслом "Поезије за свакога" уредник Мраовић је донео избор из поезије Виктора Игоа, Јована Дучића, Бранислава Петровића, Мирослава Лукића (тј. циганске песме Мирка Лукића из ране младости!), Коље Мићевића, Крстивоја Илића, и других, мање познатих песника, скрајнутих стицајем разноразних околности на маргину... Новине доносе и афоризме А. Чотрића, Милована Витезовића, преводе са талијанског и француског и друго обиље прилога, пре свега документ и извештај о трансформацији Културно просветне заједнице Београда... Новине се у Београду могу купити само у Деретиној књижари у Кнез Михаиловој...

UMETNOST, ŽIVOT, PLJUSKOVI ...Večiti čudesni korenovi / Miroslav Lukić

########

Uvod u moje Sabrane radove
”Večiti čudesni korenovi”

Izneo sam žestoke optužbe na račun oficijelne srpske književne kritike tokom 20. veka, u jednom od svojih eseja, i još uvek nisam čuo protivargumente. Ponavljam: i u najnepoznatijem kritičaru toga perioda, u malom, sadržana je tipska crta takve vrste kritike, koja u stvari, skreće pažnju sa Dela na pesnika, čak i kad je sasvim uverena da to ne čini.
Na šta liči, kroz čitav 20. ili Nametni vek, oficijelna srpska književna kritika: na jedan stari ribnjak, u kome su odavno uginule ribe, šarani i štuke, mrene i klenovi, i u koji povremeno skoči žaba - pa se začuje pljus?
Kritika bi trebalo da bude nešto drugo, a ne cirkus, u kome ovde igraju i naizgled ambiciozni i ozbiljni. Igru klovnova.