ФАТАМОРГАНЕ ЈЕДНОГ ТРОУГЛА (Древне Европе?)

Шетајући простором на којем је до недавно била шума са четинарима једног од ових кишних шведских дана (У близини Еспереда)

ОПЕТ ТО ИСТО, АЛИ ДРУКЧИЈЕ

1

Свак се својим вратима затвара.

Знам  која су то врата,
затворио сам их : али коме?
То су врата која не може
отворити нико други!

Врата без браве.

(Нико, осим мене, не зна
шта је иза ових врата.)

Ја сам своја затворио
и суочио се са кржљавим растињем
на заборављеном отпаду.

2

Већ од ноћас, од синоћ је то почело.
Нови вртлог. Од милион могућности
одлучити се само за једну.
Свуда постоје паралеле, радовао сам се
проналазећи их, препознавајући.
Богочовек је мера свих бића и ствари.
Свака мајка рађа Божјег сина, и ниједна
није крива што већина заврше као идиоти.
Што више прикривамо Бога у себи,
све више шурујемо са расипањем енергије.
На дрвету, које сам ја , на гранама
већ се злате чудесне јабуке.
И беле се на месечини паунице.
Моје се стабло неће осушити
и кад ме више овде не буде било,
и тајна о томе је у моме корењу,
којим је моја личност тајанствено повезана
са свим видљивим и невидљивим световима.
Мој живот у свим безбројним нијансама
својим, непрекидно је преливање
природног у натприродно
и натприродног у природно,
небеског у земаљско
и земаљског у небеско.

Колико је потребно небеског и природног
зрну пшенице да проклија, колико
за рашћење и сазревање човека и рода људског!…

.......

  (26. 12.  1971. – 16. 11.  1996.)

(29. 11. 2012 )

Каква магла и каква туга посечене четинарске шуме... На том простору је остало грања, дрва, делова стабала који ће ту на кишама шведским, у неописивој магли и влаги, трулети и нађубрити посно тле, којим доминира гранит понегде омотан дебелом маховином... (Март, 2019)