ПРИВАТНА БИБЛИОТЕКА Сабраних радова БелаТукадруза

ПРИВАТНА БИБЛИОТЕКА Сабраних радова БелаТукадруза
ВЕЧИТИ ЧУДЕСНИ КОРЕНОВИ - Сабрани радови Белатукадруза. - ОБАВЕШТЕЊЕ Овај блог је отворен само за позване читаоце и посетиоце, и претплатнике..Годишња претплата на ову дигиталну библиотеку износи 2000,00 дин. Претплатник има право и на слободан приступ и читање још четири блога по свом избору

недеља, 18. март 2018.

РОГИЋЕВ САЛАШ / БелаТукадруз


Сачувао сам две фотографије, које сам сам направио Кодаковим фото-апаратом (купљеним у Бечу, за време студентске екскурзије, 1974, јесен); фотографије су снимљене током лета, можда баш 1994. године, када је мој старији син похађао основну школу, и правио ми понекад друштво, када сам обилазио Мишљеновачке салаше (Звижд), и наше имање на Паљевинама? 
Рогићев салаш се тада, још увек добро држао; мислим да је и власник, старина, Станко Рогић, био жив, да је још увек чувао овце, али око самог села, не на свом салашу, на Раскрсници. Препостављам да је коју годину после тога, мало необично завршио живот: наиме, пропао је у живо блато, на југозападној периферији Мишљеновца: кад су га нашли, вирила му је само глава из блатишта крај баруге близу куће пок. Стеве Бодиног Марковића. Тако су ми испричали, касније, када бих допутовао са синовима на село...

..
сама зграда Рогићевог салаша

..

Слика обора испред Рогићевог салаша

























        Тако је изгледао Рогићев салаш, средином деведесетих, минулог века. Написао сам нешто о њему што је делимично тачно: Рогићев салаш се се тада, још увек добро држао. Добро се држао у односу на већину мишљеновачких салаша, које су Мишљеновчани (изумирањем прадедова и дедова), напуштали. Тај салаш је био крај пута који преко Жутог Брда, или преко Ледина, води према Дубоком Потоку, Басарама, Паљевинама, и Брезовици, Рановцу, Каони, Кучеву... Сам салаш је био на врху једног заравњеног брда, платоа, са пропстраном утрином испред капије, озидане циглом, лепо, као и на улазу у кућу Рогића, доле, у центру Мишљеновца! 
     Салаш није имао бунар, као рецимо Теризани (Теризанске куће нешто ниже, ни 250 метара северније, на самој раскршћу путева). Али је, вероватно имао један од најлепших погледа на скоро све четири стране света.
     Двориште салаша је било подељено на два ограђена дела. У првом, пространијем делу дворишта, чим се уђе, био је салаш - сама зграда, на слици, са шупом и јагањчаром, лепо озиданим и уклопљеним у северни део салаша. Салаш је имао поред две собе са живот домаћина, са озиданим фурунама све што је углавном од дрвета, или од бакра, и пространу кошару - тј. шталу за више пари крупније стоке са јаслама (источни део салаша), и обор, ограђен, са великим наслоном покривеним ћерамидом, који је већ почело да нагриза напуштање салаша (Станко и његов син су остарили; зет је са женом и децом радио у Бечу, и није било снаге која би одржавала салаш, чувала га и поправљала). 
    У другом, такође ограђеном делу дворишта - био је воћњак са пластовима сена, још увек их је било - тих пластова и симбола трајања. Тамо смо, крајем пролећа и почетком кишног лета, тражили печурке, воћне, а понекад налазили и вргање! Пар година сам обилазио тај Рогићев салаш; и увек осећао неку тугу што тамо не сретнем чика Тонета, или његовог зета - мог вршњака, родом из једног од недалеких села влашких према Хомољу... Али, то није била неизречена туга само због Рогићевог салаша, то је била нека туга због слутње о пропасти и свих осталих, других мишљеновачких салаша, и не само мишљеновачких, него на жалост оне друкчије, сељачке, некомунизоване и некомунистичке Србије, која се одупирала новинама и наметањима комунаца, док је могла, а то се поклапало изгледа све донде док нису почели да умиру и нестају преживели Солунци... 
     Без салаша, па и оних најскромнијих, у Мишљеновцу, без тих - држава,(како кажу и у Неготинској Крајини, али и у Звижду за имање око салаша - независних сељачких држава - где је све било на дохват руке и ока, и у зависности од бога и неба) - нема ни села, ни Мишљеновца. Не један Мишљеновчанин је од седамдесетих кренуо трбухом за крухом, зарадили су много више него што би стекли да су остали на салашима и живели као њихови очеви, али - да ли су у Немачкој, Аустрији, Француској, Швајцарској, Шведској, били срећнији?
      То ми је онако пролетало кроз главу, деведесетих година,али нисам записао. Понекад, кад нисам сигуран, помислим да би било добро да седнем и прелистам бележнице, које сам увек вукао са собом, као и фото-апарате и камере, покушавајући да сачувам понешто, трагове живота који су одржавали село у којем сам рођен - вековима. Салаши су допринели, да се село развије временом и достигне свој врхунац развоја пред сам почетак Другог светског рата, када је полако почело пропадање села...У мојим бележницама има много више детаља, појединости, некима се могу учинити, и неважним, небитним - мене забележено подсети на огромност оног незабележеног. И на много тога, што би временом потпуно прогутао заборав, као напуштање древног начина живота и препуштање неким другим путевима опстанка...
     Да скратим, ипак. Претежни део минуле 2017. провео сам у Мишљеновцу, дружећи се са рођацима,кумовима, својтом, пријатељима, којих је све мање. Тако сам са кума Момом и Тиком, понекад, после пљускова, одлазио у брда, према Раскрсници, Теризанским кућама, Дубоком Потоку, па и - Рогићевом салашу. Нисмо нигде журили, Тика и Мома добро знају где могу да се нађу воћне печурке, Зрнко где вргањи, шта је за нас -петнаестак километара! Такво ходање не да је лековито, него је и неописиво, због много чега. И једном приликом, кад смо пролазили крај Рогићевог салаша, где се дигла права континентална џунгла, рекох, ехеј, сачекајте ме, идем да видим, шта је остало од Рогићевог салаша?!Они су наставили путем, који је сад проширен, према локвама крај Џаџине куће, а ја сам се опрезно пробијао, кроз праву прашуму, која је прогутала и капију самог салаша, и двориште, и опасно напала сам салаш. Обор се већ урушио. Стравична слика пропадања... Толико је све било запуштено, да би било потребно десетак хиљада евра и много радника, који би све то очистили; салаш би се могао обновити, али би то коштало, како би млади Мишљеновчани рекли, више од једног доброг џипа. А ко би ушао у такву обнову?
     Некада је у том дворишту салаша била прелепа бујна трава у којој је увек било воћних печурака, дивљих јагода. А сада се на мене избечио дух поскока и пропасти, крњи отровни зуби отровнице прпадања - понео сам мобилни, наравно; мој старији син инсистира да имам мобилни уз себе, јер су се звери и гмизавци у последњих четврт века толико намножили, како можда нису ни пре 250 година! - али нисам имао снаге да фотографишем, узмицао сам уназад, испред тог салаша и лепоте и сахрањеног живота, и журио сам да сустигнем Тику и Мому који су већ стигли до Џаџиног бунара!!!
     ( ...... )

Нема коментара:

"ДВОГЛАВИ ПЕСНИК"

"ДВОГЛАВИ ПЕСНИК"
ЦЕЛОКУПНА ДЕЛА

Расветљавање стваралаштва Беле Тукадруза

Расветљавање стваралаштва Бела ТУКАДРУЗА (алиас М. Лукића) Стални књижевни конкурс ЗАВЕТИНА

"Заветине" расписују стални књижевни конкурс, почев од јануара 2007. године, за књижевне радове који ће расветљавати из свог угла стваралаштво Бела ТУКАДРУЗА:критички, аргументовано.Радови не могу бити дужи од 2 шт. табака, односно до 32 стр. откуцане на папиру формата А4 уобичајеним новинарским проредом.(У случају да добијемо радове дуже од 2 шт. табака, размотрићемо могућност да их публикујемо као посебна дигитална издања)Радови ће бити објављени, уз дозволу аутора, на Веб сајту "Архив БЕЛАТУКАДРУЗ", онако како буду пристизали. Сврстани по областима:радови који тумаче поезију, прозу, есеј, публицистику... и тд. Уредник овог зборника др Димитрије Лукић.

Молимо ауторе, који су у прилици, да своје радове доставе у електронском облику ( укуцавши их српском ћирилицом или латиницом у Wordu), да то учине на Е-маил адресу miroslav7275@gmail.com

За све остале информације тел. +38165 3006950

УНИВЕРЗАЛНА БИБЛИОТЕКА НОВОГ МЕДИЈА. COMPLETARIUM

На други, трећи поглед. ЦЕО СВЕТ је једна држава. "Сазвежђе З"