ИВЕРЈЕ / Бела Тукадруз

Из БЕЛЕЖНИЦА  (1)

Снимак са југа Србије. Снимак Мирјана Соколовић,
деведесетих година прошлог века. Снимљено на сасвим
другом крају Србије од тзв. "позорнице" ових забележака

......
(...) КЕСОН се једва назирао кроз непрегледне врбаке, и гране топола, јова, јабланова уз Пек, плав и масиван. Димњаци влашког села преко Пека пушили су на лулу... Аутопутем (Београд - Мајданпек)  прозујало би неко возило, повремено. Скакавци су уплашено поскакивали с влати на влат траве. Убрзо је засјало ужарено Сунце, коса се прилепљивала за чело косаца којима се морало чинити да  ће изгорети пре поднева, које се споро, споро примицало. Откоси би сами легли, трава би се пре тога затетурала, као да се невидљиве змије поигравају с њом. Онда је неко предложио предах, одмор; донели су жбан са хладном водом и балон са ракијом. Домаћица је стигла с корпом плетеном од прућа, доручком, врућом пројом, овчијим сиром, аљмом. Сели су у круг око распростртог белог убруса, улепљене косе на челу, и навалили. Снага на уста улази! Мирис покошене траве и младог воћњака освежавао им је плућа, док су толили глад у тихој и умиљатој  јутарњој, аркадијској тишини што је опоро мирисала на свеже откосе...

            (...) Неописива суша је започела средином јула и потраја читав август. Село је у њој видело пропаст... Ја сам видео све њене предности (за једног занесењака). Јер суша ми је пружила прилику да свакодневно одем на спрудове и излежавам се на врелом шљунку до миле воље. Могао сам се придружити са ветру и облацима, када би ме пробудили из неописиве опијености тропском врелином. Понекад бих, без неког  стварног повода, пошао спрженим ливадама, налик на браду неког старца, или кроз пожутеле и спарушене њиве кукуруза, где су цветови бундева подвлачили опште жутило. Попео бих се на Бетонски мост, гацајући бос по размекшалом асвалту,  и са висине сам посматрао поље, које је добило ону нездраву, преурањену боју превременог зрења, као кора препеченог хлеба. Бацао сам поглед и према околним брдима, која су уоквиривала печку долину, она су трептала оловнодрхтавим трептајима. Све док не бих осетио да ми ври у глави, да ми се коса пали као слама; потрчао бих са моста низ стрмину и онако у мајици и бермудама скочио у први вир. Чинило се да је Пек осануо, да је постао поточић, који  следећег јутра може пресушити. Сећам се - свуда у приобаљу беху потопљене конопље, конопље...Вода је била толико бистра и провидна, да сам могао видети и најситније рибице, ситније од трепавица...