Зима, Поглед кроз прозор (2017) |
Кустос Мезезија Радомира Батурана – роман ломача
Чуди вас наравно наслов јер вјероватно нико није назвао једну књигу ломачом премда су многе књиге завршиле на ломачи. Роман Кустос Мезезија сам назвао ломачом из два разлога. Историја коју Батуран исписује личи ми на, ломачу, пожар који је немогуће угасити, а гута државе и народе, обичне људе наравно нико не помиње у званичним историјама, а историја је јама у коју се баца све што није потребно побједницима.
Пожар се понекад утиша али то не траје дуго па поново плане пуном јачином, а свако ново распламсавање оставља нас слабијим и рањивијим него раније. Други разлог што сам књигу назвао ломачом, је тај што ће врли бошњачки „интелектуалци“ сврстати Батуранову књигу међу оне књиге којима је мјесто на ломачи. Односно самог аутора међу оне ауторе који наносе већу штету Босни него све војске које су прошле кроз њу. Не сјећам се ко је аутор овог „бисера мудрости“ Ченгић или Бехман, што уопште није важно јер тај који је то изговорио деведесетих вјероватно би данас Батурана сврстао међу писце који Босни наносе већу штету него освајачка војска која би прошла кроз њу.
Да је Батуран дјело објавио прије деведесете године двадесетог вијека, што није било могуће, вјероватно би било спаљено са књигом Сатански стихови, Салмана Руждија те 1990-ете када је један вајни политичар изјавио да су књиге штетније него освајачке војске.
Неће само бошњачки „интелектуалци“ сврстати Батурана међу велике српске писце којима је мјесто у Хагу, а њиховим књигама на ломачи, него ће то учинити и српски аутошовинисти са још више жара, па се не морамо бринути за успијех ове књиге, довољно је да је прочита неколико „напредних“ проевропски и прозопадно оријентисаних „Срба“ па ће лавина да крене на роман и његовог аутора Батурана.
Батуран не пише искључиво о Босни, али се на крају суштина сведе на Босну, на Сарајево у коме је пола вијека као кустос радио Антоније Мезезија, а у току рата своја сазнања покушава да сачува тако што их његов помоћник Богумил Копиловић снима на магнетофонске траке.
Роман је обиман, дубок, дуг и широк. Пратећи јерменску породицу Мезезија од 633 године до данас, аутор исписује мало познату историју како Византије, тако и српско-јерменских односа, односно претапања Јермена у Србе у току бурних вијекова (као да ми имамо вијекове историје који нису били бурни).
Јермени који су заузимали огроман простор на истоку су данас сабијени у државицу на Кавказу, а Срби који су живјели од Црног до Јадранског мора, полако губе територију за територијом и још не знамо да ли ће се остварити план ЦИА-е из 1963-ће да и ужа Србија буде подјељена на два дијела, источну и западну. Историја није завршена и ломача гори, а на њој нестајемо како Срби тако и Јермени, сви они који духовност истока нису били спремни да замјене за материјално благостање запада.
Сјета провејава овом књигом, али поред ње ту је и пркос који нам неда да заборавимо, као ни да се предамо, па постојимо иако је то против логике оних који настоје да нас униште. Овакви какви јесмо, несложни и раздробљени, а такви смо већ вијековима, увијек изнова устајемо и показујемо свијету да смо јачи него што они мисле. У свијету у коме немамо пријатаље, осим када им то интереси налажу, опстајемо и поред тога што се над нашим народима, јерменским и српским,