UMETNOST, ŽIVOT, PLJUSKOVI ...Večiti čudesni korenovi / Miroslav Lukić

UMETNOST, ŽIVOT, PLJUSKOVI
ili
Uvod u moje Sabrane radove
”Večiti čudesni korenovi”

Izneo sam žestoke optužbe na račun oficijelne srpske književne kritike tokom 20. veka, u jednom od svojih eseja, i još uvek nisam čuo protivargumente. Ponavljam: i u najnepoznatijem kritičaru toga perioda, u malom, sadržana je tipska crta takve vrste kritike, koja u stvari, skreće pažnju sa Dela na pesnika, čak i kad je sasvim uverena da to ne čini.
Na šta liči, kroz čitav 20. ili Nametni vek, oficijelna srpska književna kritika: na jedan stari ribnjak, u kome su odavno uginule ribe, šarani i štuke, mrene i klenovi, i u koji povremeno skoči žaba - pa se začuje pljus?
Kritika bi trebalo da bude nešto drugo, a ne cirkus, u kome ovde igraju i naizgled ambiciozni i ozbiljni. Igru klovnova.

Otvorio sam u jednom od svojih časopisa anketu Dosije: književno nagrađivanje i podsticanje (u “Zavetinama”, nadajući se da će u anketi izneti svoja mišljenja, kritička ili pristrasna, sudionici književnog života), jer samo slepci neće da vide da kao članovi žirija - jedan uži krug ljudi - favorizuje dela i pisce, koji nisu reprezenti onog najboljeg i najvitalnijeg u našoj književnosti.
Mi nemamo velikih književnih ličnosti, ni pouzdanog književnog sudije, ima puno malih ljudi, koji su se dokopali univerzitetskih katedarskih busija i svih drugih sinekura. Ponoviću: Za jednog istinskog i časnog srpskog pisca najbolje da zaboravi sve moguće srpske književne nagrade. Nagrade nikada ne daju najboljim piscima za njihova najbolja dela, već zbog nečeg drugog, zbog nekih starih zasluga ili zbog nečeg trećeg, i ne prema pravilima koja su propisana javnim konkursima književnih nagrada.(Često je rad žirija tajanstven, zaverenički; saopštavaju se "odluke", i vrlo retko se daju obrazloženja, koja ni na šta ne liče; pri tom se prećutkuje kakva je stvarna konkurencija za neku književnu nagradu. Veliki je broj književnih nagrada koje imaju ideološki predznak, što je loše...)
Ovde nagrađivanja nečemu drugome služe a ne podsticanju i podršci onih stvaralaca koji to i zaslužuju.
Ovde je mnogo šta dovedeno do apsurda, pa i tzv. novosnovane monarhističke književne nagrade. Video sam da će i od te nagrade napraviti književni cirkus, kao žto su ga nažalost i napravili, pre svega članovi toga žirija, koji su, kako jedan od njih reče, prof. univerziteta "nosili crvene marame". To samo može ovde, da oni koji su nosili, po svom javnom priznanju (tribina UKS) crvene marame dodeljuju prvu monarhističku književnu nagradu posle pedeset godina!
Nijedan od pisaca, kod nas, koje sam čitao, a bavili su se temom titoizma, carstva ]esarevog, grehom u množini, ne govore o stvarnosti greha, stvarnosti najbližoj, o mukama kroz koje su prožli i jož uvek prolaze, goneći sebe iz bola u bol, iz patnje u patnju, iz očajanja na rub pameti i samoubistva, iz praznog u pusto. Greh je u svakom od njih prisutan, a oni ga skrivaju, taje. Greh ih je gonio kao misao, kao osećanje i na kraju kao strast. Greh je razliven po celom njihovom samoosećanju i samosaznanju. Razliva ga savest. Svako od njih imao je savest, i ima je, i gde god ko pogledao u sebe, vidi samo greh i savest, a piše i priča o nečem drugom.
Žalim ih, jer su zaboravili na neizbežnu istinu: greh ne stari, nego se, što duže živi u čoveku sve više podmlađuje, ako ga čovek ne suzbija svojom savešću. A da bi to savest činila ona mora imati Boga u sebi. Međutim, mnogi savremeni pisci to ne osećaju tako, naročito tzv. Deca strave, jer je njihova savest zamrznuta u greholjublju, bogoborstvu, sladostrašću, slavoljublju...
Književne karijere pravljene su ovde onako kako se to moglo i radilo kod nas (ne baš onako kako su Babeljevi kraljevi u Odesi pravili svoje). Neće im (favorizovanima) bliska budućnost priznati da su kraljevi ni prinčevi (niti to oni, pretpostavljam, žele)...Na prekretnici su koja će, možda potrajati, duže nego što veruju... Na izvesnoj prekretnici je i srpska književnost uopšte (poezija, roman, kritika...) ...
Na početku i na kraju Nametnog veka, tzv. moderni pesnici, na ovaj ili onaj način, simbolično ili direktno, spominju bogove Srbije (srpski vo, opanak, gatalinka, šljivov vidik, Govno, - da li su to simboli nekakve Nedođije, Govnarije ili ove zemlje Srbije, da li su to stvarni bogovi i svetila, neka svako samom sebi prema svom ukusu i znanju - odgovori).Pesnik Todorović savetuje svom čitaocu da "poljubi otrovnicu", pesnik Tešić da drema, da spava "pod rodom", a srpskoj kulturi i poeziji pre svega, srpskim pesnicima u godinama koje dolaze, potrebitije je nešto drugo, da se ne boje Boga i da se njihova misao završi Bogom...
Možemo se složiti sa profesorom Mrkićem da je kič prikrivanje neukusa koji sve što se više skriva više se i vidi.(M. Mrkić:Prilozi za biografiju đavola, Beograd, 2001, primer su istinite, ili da upotrebim jedan starinski izraz: apokrifne knjige. U uvodnim prološkim varijacijama u ovu knjigu, Mrkić piše o zarobljenom ljudskom umu u telu životinja; o negativnoj utopiji: Govnu. O "božanskoj strukturi Govnarije"."U etnološkoj praksi, etnološki govnarski tip...., tipovi...; modernizovani tipovi na putu od dinarskog preko dinarskog do dolarsko - marknog tipa. Dinarsko - metafizičko - govnarski tip i drugi tipovi", str. 9; Mrkić imenuje ono o čemu se predugo ćuti. "...Tranzicija govana. Mistično sveto - govno, bog - novac. - Izneti pesničku dužu kroz vatru govana!? - Rani budizam: "...Jeo sam izmet..." "Živeo od izmeta". Tu (na groblju) bi čobani "pljuvali po meni i vršili nuždu po meni". "Gnjilo telo". "Leš koji se nadimlje na groblju". "Shvatiti da je đubre to zbog čega se uglednima izražava štovanje". - "Sve u svemu", "i jedinstvo disparatnih fenomena". "Govno nema granica". "Govno - konzument i konzument govana". "Pogovniti svet". "Sve predati sudbini govna". “Jeziva uniformisanost govana maskirana individualnošću. "Ružno - lepo", "lepo - ružno" - sve govnarsko. "Hermetičnost govna". Govno - čojstvo i junaštvo. Duh džentlmen - govna - činjenice- govna...." str. 9. itd.)
Kad je reč o posleratnoj srpskoj književnoj kritici, onoj pisanoj tokom cele druge polovine XX veka - ne advokatišem u korist nekog nedefinisanog neoimpresionizma, niti prizivam kritičara-samodršca, već stvaralačku kritiku. Nelažnu, sveobuhvatnu.

A ko je pisao takvu kritiku, stvaralačku?Vrlo mali broj ljudi.
Uglavnom su zaboravljeni. Potiskuju se knjige u kojima se činjenice rasvetljavaju iz jednog posebnog ugla, da bi se stiglo do književne istine, koja ne izlazi baš uvek kao pobedilac. Više od pola veka ovim podnebljem caruje tzv. domaći pauk. I ja sam, da li slučajno, među prvima u ovoj zemlji, štampao svedočanstvo - GRAĐA, O DOMAĆEM PAUKU, gde je, počev od eseja SAVEST, pa na dalje, bačena nelažna svetlost na niz istaknutih sudionika posleratnoga književnoga života. Ovim podnebljem je decenijama carovao duh osmonogog lovca domaćeg pauka, odnosno duh carstva ćesarevog. Duh Nametački.
Zbog toga knjige ponekih pisaca u ovoj zemlji, živih i pokojnih, pa i moje, nisu štampali - izdavači, u ovom tekstu, već apostrofirani.
Hteli ne hteli, pesnici, treba da znaju i da se pomire sa tim da će im se suditi - neizbežno - po merilima prošlosti! Sentimentalan prema pesnicima kritičar-pesnik, ipak, ne sme biti!
Među kritičarima poslednjih decenija nema pogodnih ličnosti, mnogi nemaju osetljivu membranu, koja će na sve spontano da zatreperi. Da bi neki pesnik danas dobio izvesno značenje, ne kažem celovito (dobija ga kad umre), on mora biti ocenjivan, tj. njegovo delo i značaj, ne na osnovu njegovih deklarativnih i neobavezujućih izjava, već postavljajući njegovo delo, kako kaže Eliot, "radi kontrasta i poređenja, među mrtve". Jer to je princip estetičke kritike, a ne istorijske".
Verujem da je bio veliki blagoslov kada sam se odlučio da sastavim antologiju srpske poezije 20. veka Nesebičan muzej, i velika sreća žto se nisam poneo kao trabant pređašnjih antologičara - srpskih antologičara 20. veka! Drugim rečima, što sam se odlučio da autore predstavim držeći se jednog veoma pravednog, čini mi se kompromisa: azbučno - hronološkog načela. Ono, zar ne, nikoga ne favorizuje, a otkriva, preko zona prelivanja, najneočekivanije obrte, poređenja, dragocene razlike i vrednosti. Napisao sam preko četrdesetak knjiga UMETNOSTI MAHAGONIJA, između ostalih i antologiju "Nesebičan muzej". Rad na tome bio je više nego koristan, ali to je tema za neku drugu priliku. U veku koji je za nama, o tome su se u javnost probile samo šture vesti, ne duže od kljunića žtiglica! Međutim, rad na antologiji, kao i čitanje mnogih i različitih knjiga pesničkih i pisanje o njima, bilo je poželjna vižegodišnja i strpljiva vežba, i priprema za kritičara - pesnika. Nisam očekivao nikada da mi priznaju da sam pesnik pesnici 20. veka, ni kritičari, pa čak ni bliski prijatelji.Niti sam sanjao o književnim nagradama za svoje knjige...Živeći u stalnoj izopačenosti atmosfere negativne utopije Nametnog veka, uvideo sam da je vrednost jedne male nacionalne književnosti kao i vrednost izmeta "duboko skrivena u njegovoj strukturi". Male nacionalne književnosti čeznu sa strukturom globalizacije i standardizacije čoveka i književnosti, a to je prečica da se stigne do stvari koje su nadživele svoje majstore i sopstvenike, da se stigne do "modernog kalupa", do "bezličnog kalupa", do "našeg kalupa", do "svetskog kalupa", do "metafizičkog kalupa", do "funkcionalnog kalupa".
Međutim, za jednog pesnika i pesnika - kritičara, nema kalupa! On osmatra sa vidika, sa kojih se otvaraju najširi horizonti, a to su, da ponovim - horizonti književne poligrafije. Istina i Lepota, nemaju druge stajne tačke.
Dvadeseti vek se završio, pre žest godina, a kada je reč o kulturi i poeziji stvaranoj tokom tih sto godina, nedovoljno znamo. Nemamo ni dovoljno kvalitetnih antologija, monografija o pojedinim pesničkim opusima, o pojedinim književnim ili pesničkim grupacijama. Na prste bi se obe ruke mogli izbrojati valjaniji eseji - tumačenja pojedinih pesama pojedinih pesnika. Sami živi pesnici, koji to zaista jesu, čine neoprostiv greh što ništa ne čine: što ne čine dovoljno, što ne tumače prethodnike. Jer oni treba da daju dobar primer. Oni koji su umeli, doista umeli, da sastave jednu pesmu, jedan valjan roman, poemu, dramu, znaju da ih valjano i rastave. Kiš je to lepo pokazao. Živi pesnici, doista, koji su uz to dobili i široko književno obrazovanje, ne treba da čekaju viže ni jedan jedini dan nekakvu milost od oficijelne književne kritike.
Da li je u srpskoj kulturi i književnosti, spomenutoga perioda, bilo - i među onima koje ponekad navode kao autoritete - tumača, koji nisu kreketali kao žabci na mesečini? Ko su ti kritičari? Ili pesnici? Ili antologičari? Ili profesori književnosti - na univerzitetu, u srednjim ili osnovnim školama?

Mnogo je bilo - nametnutih. Lažnih i malih ljudi, u suštini. Birokrata, karijerista, književnih ideologa, ćifta... Kroz čitav Nametni vek mnogo je bilo onih koji su zalutali u Književnost. Sad i mladi priplodni žabci krekeću u srpskom književnom ribnjaku: Svi su precenjeni! Sve je precenjeno! Brzo su zaboravili da su i sami učestvovali u tome, da su na tome uspežne karijere napravili - od predratnih velikih kreketuša (M. Ristić, i onih pre njega...) do posleratnih, do najnovijih (...) Kada govorimo o posleratnoj srpskoj književnoj kritici, najpoznatiji njeni akteri su, elem: Doktor Žabac i Magistar Žabac. Ovi doktori i magistri, znaju znanje: doktorirali su i magistrirali na jednoj od najpoznatijih srpskih poslovica: Videla žaba da se konji kuju, pa i ona digla noge. Svi su šurovali sa vlašću, sa ovom ili onom političkom garniturom, ovim ili onim političkim moćnikom. Zapravo, oni su jedino mogli da postoje i dižu punim plućima u blizini vlasti. Nije teško prisetiti se čiji je sve mentor, zaštitnik i promoter bio ovaj ili onaj moćnik (Tito, Ranković, I. Stambolić, M. Marković...etc.).
Dakle, kroz čitav Nametni ili 20. vek i oficijelna srpska literatura i kritika (računajući i tzv. "autoritete” - J. Skerlić, Bogdan Popović....), manje ipak liči na neki stari ribnjak, ako ćemo biti iskreni, već na - žabnjak u kome je za umorno oko nemilosrdnog analitičara, privlačnija barska biocenoza, poneki lokvanj, krv zalaska sunca, ili krv nekog raskomadanog talenta, rastrgnutog na samom početku. I bilo je prirodno, to nije cinizam, da u takvom žabnjaku opstanu i prežive samo ribe grabljivice, štuke dakako, i masa žabaca. Istorija srpske kulture i poezije 20. veka pre je istorija strave, kreketanja i sablasne mesečine! Danas, na samom početku 21. veka, u tzv. srpskoj književnosti i kulturi, u toj močvarnoj oblasti sa koje se još uvek ne podižu teške magle, prirodno je što ima toliko fukara i književnih iluzija; zar je moglo biti drukčije?
Zar može biti drukčije: u jednoj oblasti u kojoj se nataložilo toliko promašenih ambicija, sebičnosti, gadaluka, prljavih ljudi, tetoviranih ličnosti, ćifta? Korov i književna filoksera, eto to buja. Nema ko da im kaže istinu - toj gospodi - drugovima, što krekeću u najtiražnijim listovima, ili sa televizijskih ekrana, sa stranica "Nina", "Politike", "Blica", sa stranica luksuznih nedeljnika, čim se pojavi neka njihova knjiga, neki njihov romančić, ili tobožnja studija, ili antologijica - ispunjena imenima iz njihovog telefonskog imenika; ili čim se pojavi neka knjižica njihovih slavoljubivih intimusa; nema ko da im kaže, jednostavno, kao naže nepismene babe: - Iš, bre! Vi ste - sekta đavolova! Idite i kljucajte tamo, gde su vaše gazde ili gazdarice izdašne, gde će vas kljukati dok vas ne nakljukaju, da bi vam mirno otfikarili šiju!
Iš, iš, iš! Ne kljucajte zrna, koja su bačena malom jatu onih koji pripadaju istinskoj srpskoj kulturi i književnosti! Iš, iš!
Drugim rečima, svu tu arlekinsku ili vašarsku menažeriju, pokondirene tikve i gmizavce raznih vrsta i fela, treba - vratiti, tamo gde im je prirodno stanižte: u neki stari ribnjak, ili u neki veći žabnjak. Pa tamo neka vilenišu, koliko im drago. Istinska, visoka srpska kultura i književnost podrazumevaju drugačije odnose, relacije - pre svega prave vrednosti. A one proizilaze vremenom iz vibracija koncentričnih kulturnih krugova, kojih nikada i nije bilo u Srbiji u pravom smislu reči. To, naravno, nije jednostavno i lako; to nije nešto što se može urediti - dekretom, naprečac.
Časopisi su, tokom niza decenija, mogli, u tome odigrati svoju nezamenljivu ulogu, ali - jesu li? Danas srpska kultura i književnost liči na poprište na kome se, neskriveno, vode pseudo - borbe - borbe za buduću ulogu. Za neku povoljniju egzistencijalnu, profesionalnu i svaku drugu poziciju u budućnosti.
Izvinjavam se zbog ove - ekskurzije, iznuđena je; kako bi narod rekao: knjiga je spala na dva slova! Ovde još ništa nije ni protumačeno, ni shvaćeno, ni završeno; namnožili su se zrikavi, i slepi; nema adekvatnih dioptrija. Kroz dioptrije, kroz koje danas gleda srpska književna kritika, ne vidi se ništa, jer su stakla zamagljena...
U srpskoj kulturi i poeziji 20 veka, i na početku i na kraju, divanili su pozvani i nepozvani, "oficiri" i pesnici, kritičari i najmljenici, zalutali, o modernoj poeziji, o bogovima i kraljevima, svetilima i vođama. Na početku Nametnog veka nametali su kao glavnog Boga: srpskog vola i srpski opanak, a na kraju: gatalinku i šljivov vidik!...
Između đavola i Boga, privolevali su se carstvu ćesarevom i đavolovom.
Naobjavljivali su se knjiga, naputovali o narodnom trošku; proživeli lagodan život.

Leta 2006. godine napunilo se četrdesetak godina kako pišem; a 30. juna i 56. godina mog života. U to vreme posao oko priprema mojih Sabranih radova (ili Dela, kako više volite) primicao se završetku. Pre 4 godine, krajem 2002. godine, objavljeno je pilot izdanje mojih Dela - 32 naslova, u simboličnom broju primerka. Ne u izdanju Zavoda za udžbenike, SKZ, “Prosvete”, “Nolita”... (mogao bih da navedem još 5 - 6 tzv. srpskih izdavača) - ja sam verovatno za njih keltski pisac - Esmer Belatukadruz! Te knjige su objavljene - doslovno - u šinjelu piščevih izdanja. Dakle, o mom ruvu i kruvu. To je strašno, posle svega, posle 30 ili 40 godina književnog rada, ali to je, možda, ovog pisca spaslo, i kao čoveka, i kao pisca? Napisao sam (svojevremeno) kako je pretkumanovski intelektualac potisnut od strane “dejtonskog”, ali ta studija je objavljena u simboličnom tiražu.

Čerina zna šta je “sve” (1) u umetnosti; i pravi razliku između sanjara i budale. (2) “Umjetnost lebdi iznad događaja života - piže ovaj nepravedno zaboravljeni pesnik i esejist - kao što magla lebdi iznad zemlje”. Neke misli čerine, biće zadugo podsticajne. Kao kritičar, on je u drugom planu davao kritiku. U prvom, on je davao svoje umetničko delo povodom nekog drugog umetničkog dela. Jugoslavenski enciklopedisti (3) nepravedni su prema Čerini. Ideološkim tamjanom lažnog demokratizma okađeni. Poredeći ga s Matošem, anonimni autor čini dvostruku nepravdu.čerina je uočio da je Tomazeo imao više pesničke intuicije, nego li naučnoga znanja. (4)
Sećajući se čerine, vredi se podsetiti i drugih pisaca okupljenih oko Krfskog ZABAVNIKA, a pre svega njenog osnivača i urednika.
Ponavljao sam tu misao, ili zapažanje, koje ovde nije baš popularno, da su u našu književnost mnogi zalutali: kroz čitav 20. vek, pa i u ovom veku koji je tek započeo. Da bi za mnoge bolje bilo da su se bavili nekim drugim zanimacijama. Ti zalutali su se, u minulom veku, više štampali i preštampavali, nego oni pravi, gurnuti u zapećak. Zašto je to tako?
Stvaraoci literarne istorije Beograda - kako piše LJ. Ćorović u uvodu (5) - najčešće nisu književnici po opredeljenju. Učitelji, bivši ratnici, sveštenici, zanatlije, istoričari, avanturisti, knjigovesci i knjigopečatelji, održavali su u svom delu svest o zajedničkim izvorima, tradiciji i imenu. Istorija u odnosu na književnost nije bila nešto spoljašnje. Svako od poglavlja knjige pisano je veoma zanimljivo, znači u znatnoj meri dokumentovano, bacajući svetlost na mnoge, široj javnosti nepoznate, okolnosti istorije Beograda, koji je despot Stefan izabrao za srpsku prestonicu.Beograd je ponovo sazdao iz ruševina i posvetio presvetoj Bogomateri despot Stefan Lazarević, sin kneza Lazara. Kada je glasoviti Beograd prestao da bude hrišćanski grad, Turci su mu dali svoj naziv: KUĆA SVETIH RATOVA.
I kada piše o prosvećenom vladaru, piscu i laiku Stefanu Lazareviću, Konstantinu Filozofu, ili Konstantinu Mihailoviću iz Ostrovice, Teodoru LJubaviću (srpskom slovoslagaču i štamparu iz Goražda), o "stoletnom starcu" (patrijarhu Pajsiju), o književnim zapisima Atanasija Daskala Srbina, o mitropolitu Mojsiju Petroviću, Suvorovu i Emanuelu Kozačinskom, mitropolitu Vićentiju Jovanoviću, građanskoj lirici i Erlangenskom rukopisu starih srpskohrvatskih narodnih pesama, o osnivanju Novoga Sada, o Avramu Miletiću, ili o Istoriji beogradskoj (pesmarici sastavljenoj 1778 - 1781, posvećenoj događajima iz 1739), o Jovanu Rajiću i Dositeju Obradoviću, o Vićentiju Rakiću, Pavlu Solariću (o mnogima drugim - da ne nabrajamo, LJubica Ćorović se, neprestano i uporno, strogo drži neskrivene namere da, što je moguće više, osvetli j u n a k a svoje knjige - Beograd.
Beše toga, dakle, pre Dositejevih vremena, da su pisci Beograda bili i bivši ratnici, i avanturisti, i sve drugo. U tom smislu se i današnje vreme ne razlikuje mnogo od tih starih i mutnih vremena.Drainac je u jednom eseju žestoko kritikovao Dositeja, i neke druge žderonje u srpskoj književnosti proizišle iz Dositejevog šinjela...

Započeo sam pisanje u Mišljenovcu (gde sam i rođen), u Kučevu (gde sam učio gimnaziju), i nastavio ga u Beogradu. Mnogo šta mi nije bilo naklonjeno u životu. Eventualni čitalac ovog teksta biće u pravu ako pomisli da sam pogrešio i temu i naslov ovog rada. Jesam: ovaj rad bolje da je naslovljen sa Umetnost, život i konfuzija, jer moj život i vreme u kojem se on odvija viže pružaju sliku pometnje i patnje, guženja i muke, i umetnosti koja tvrdoglavo opstaje zahvaljujući, možda, samo Bogu?Ne želim da upoređujem sebe ni sa kim (6) .Iskre snega (7) su mi draže od poređenja.Sabrane radove ili Dela, tačnije: svaku knjigu sadržanu u njima nije zaokružio neko ko je samo kritičar, već čovek nalik na onu četvrtu pahuljicu snega koja kaže: "A kada se u čoveku probudi savest - što je teže nego probuditi čoveka u kamenu - onda će uvideti, da je svaki greh na zemlji samo njegov, a vrlina samo delimično njegova. Ja sam doputovala ovamo sa znojnog čela jednog magarca. Žalio mi se magarac: pogle, kako se ljudi ismevaju nada mnom, sunčajući se na suncu svakidašnjeg zaborava! Oni zaboravljaju, da sam ja odrastao pasući travu iz mesa ljudskog. Kad bi ljudi videli u meni onoliko ljudskog koliko ja u njima magarećeg, carstvo snevanog bogatstva svanulo bi pre sutrašnjeg dana".

Krajem 2003. godine publikovan je CD “Arhiv trgovaca svetlošću”, koji predstavlja neku vrstu prototipa mojih Sabranih Dela. (8) Publikovan je uz pomoć štapa i kanapa (kako se kaže) i na brzinu. Tamo su se potkrale mnoge štamparske i druge greške Osim toga, na tom CD nisu samo moja dela, već i dobar deo časopisa koje sam dotle bio objavio, a sačuvani su elektronski izvori. Poželeo sam, žto je i prirodno, već nekoliko meseci, nakon publikovanja toga prvog CD, da objavim novi, na kome bi bila samo moja dela, tj. konačne verzije mojih dela. I u tome je velika zasluga toga prvog CD, on je bio kao neka litija, prizivao je obilne stvaralačke pljuskove. Naime, već od proleća 2004. godine ja sam prionuo na sabiranje svojih radova pod jednim zajedničkim naslovom Večiti čudesni korenovi (9), i taj je višegodišnji napor okončan sredinom jeseni 2006. godine.

....

Kada se uporede CD “Arhiv trgovaca svetlošću” i CD “Večiti čudesni korenovi” pada u oči razlika.Ona nije samo u tome da “Večiti čudesni korenovi” donose čitav niz novih, neobjavljivanih knjiga (“Pasija po Amarilisu”, “Nečista Srbija I”, “Rušenje dućana laži”, “Poslodavac Keops I”, “Kovčeg bezrazložnih uspomena”, “Treća Srbija”, “Kult nemogućeg alhemičara”, “Nova osećajnost I“), već donose i drugačiji raspored pojedinih ciklusa romana. Razlika je - velika, jer “Večiti čudesni korenovi” donose dopunjena, prerađena i konačna izdanja mojih knjiga. Ako bude bilo prilika da se pojedine moje knjige u budućim vremenima preštampavaju, onda bih voleo da se to čini na osnovu “Večitih čudesnih korenova”, koje sam obeležio, autorizovao.
Eto tako je ispalo. Objavljuju se moja Sabrana dela, digitalna verzija, i sticajem okolnosti, eto, ja sam prvi pisac u svojoj generaciji koji je to, hvala Bogu, doživeo.
Znam da je zamorno sedeti za kompjuterom i čitati preko 6000 stranica! Ali, danas, svaki onaj čitalac koji ima kompjuter i štampač, može odštampati svaku od knjiga sa CD “Večiti čudesni korenovi” na papiru. To posle može ukoričiti i imati svoj lični primerak knjige.
To je nešto što ohrabruje. Jer knjige štampane na papiru su mnogo skuplje.
No, doćiće vreme da “Večiti čudesni korenovi” budu odštampani i na papiru. Ovo prvo elektronsko izdanje “Večitih čudesnih korenova” je nekomercijalno, i ono će stići na mnogo više mesta na koja knjiga štampana u Srbiji inače iz raznoraznih razloga stiže teže. Zahvaljujući, pre svega, i vebu “Zavetina”, krug opžtenja Edicije “Zavetine” proširio se planetarno. ....
Zavetine su obred koji priziva pljuskove posle dugotrajne suše; nadam se da su beogradske-mišljenovačke Zavetine prizvale obilne pljuskove i da su iz tih pljuskova nikli Večiti čudesni korenovi, doslovno.

Krajem oktobra 2006. Miroslav LUKIĆ

______

1 “...Trenutak, to je sve u umjetnosti: svijetlost i tama, misao i pomrčina, okvir i pučina i ludak i genij. I žto veliki sanjar u jednu noć može jasno da vidi, ne može narod u hiljadu dana tamno da nasluti. Zato je narod pun primitivnih vjerovanja i intuicija, od vajkada zvao svoje velike pjesnike, prorocima: a prorok je govorio uvijek istinu...”
2 “ On (sanjar - M. L.) uvijek vidi neobično dalje nego što vidi polovina svijeta, koja obično ništa i ne vidi...” - “ Otuda sanjar pravi nije lažan i kada najočiglednije vidi ono čega u životu nema, ali pusta budala laže i kada govori ono čega po svuda u svijetu ima.
Istine u umjetnosti najmanje važe kao istine same; u umjetnosti ima samo istina intuicije ili istina sna. Istine svakoga dana gnjiju opažene ili neopažene u događajima svakoga dana, ali istine hiljada ljudi i stotine hiljada dana, slute se uvjek na granici sna i života i živu u sferi umjetnosti kao objavljenje nekog najvišeg, najlepšeg i najistinitijeg života među ljudima. Otuda je miješati realnost, historiju, kroniku i anegdotu sa umjetnošću, jedan veliki nesmisao...” (isti esej)

3 “...Zanimljivi kao simptom uznemirenih omladinskih previranja, kada su u okviru sloma turskog i austrijskog carstva javljaju suvremenije formule političke i nacionalne svijesti, članci Vladimira čerine javljaju se kao gesla onih “naraštaja koji dolaze”, naraštaja, koji su dolazeći, doista već bili na odlasku, zajedno s mentalitetom, koji je međunarodna konflagracija s lenjinskom revolucijom odnijela u nepovrat” - Enciklopedija Jugoslavije, knj. 2, 1956, Zagreb, str. 554. - Nepotpisani autor ove beleške - prevario se.

U Krfskom ZABAVNIKU Čerina objavljuje niz lepih pesama, pod naslovom SVIJETLA U TAMI. Ovde citiram delove pesme Groznica srca, napisane u Milanu 1915.
I ovaj dan ti, srce, niko nije čuo
Tvoj glas što moli k’o molitva struna;
I ovaj dan je bio zaludan i truo,
Kao čežnja tvoja očajanja puna.
Na svačija, srce, kucalo si vrata,
Odzivalo žedno na svačije ime,
Služalo si strepeć šum svačijih bata,
Tužilo k’o more sa valima plime.
-------------------------------------
O, nesretno srce, ništa tvoje nije
Izvan bola tvoga, niti drugo ima
Žudno da ti priđe ma otkud i čije;
Dvaest ljeta živiš neshvatljivo svima.
Dvaest ljeta moliš nejasno u tami,
Dvaest ljeta kuneš sunca i visine;
Svaka ljubav tvoja trula s tobom gine;
K’o dva crna groba mi živimo sami.

4 Napisao je, izmeću ostaloga, i jedan izvrstan esej o Nikoli Tomazeu, zaboravljenom piscu, o jednom Tomazeu skrivenom i smirenom, o kome se malo znalo kod nas početkom 20. veka. Za Tomazea je - piše čerina- “pozitivno samo ono što je lijepo, i razumije se, da je to lijepo za njega samo ono, što je vjerom zadahnuto. Sve je drugo negativno; jer sve drugo nije Bog. Ali jedva bi i sam Bog prepoznao svoje lice u mutnoj vodi ove Tomazeove estetičke moralke. (...) Leopardija, koji je više poezije nosio u svojoj grbi no što je danas četiri talijanska pjesnika imaju u svome srcu, cijelog svog vijeka nije puštao ni do na prag sanktuarija talijanskog genija...” itd.

5 LJubica Ćorović : Beograd - od despota Stefana do Dositeja, Knjiženo družtvo "Sveti Sava", 1995. - Knjiga sadrži sledeća poglavlja: Građanski elementi u srpskoj poznofeudalnoj književnosti-Konstantin Filosof ;Hronike, letopisi, zapisi -dokumentarna književnost od Konstantina Mihailovića iz Ostrovice do Atanasija Daskala Srbina;Od stare ka novoj književnosti-rusko-slovenski učitelji u Beogradu;Građanska lirika u Beogradu početkom 18. veka - istorija beogradska;Jovan Rajić i Dositej Obradović o padu Beograda 1789;Dositej Obradović u Beogradu početkom 19. veka; Pogled na Beograd - Vićentije Rakić, Pavle Solarić, Grigorije Trlajić, Lukijan Mužicki, Sima Milutinović; Beograd na pozornici -Joakim Vujić;Popularna literatura - knjigopečatelji Gavrilo Kovačević i Georgije Mihaljević; Beograd u usmenoj književnosti; Polemike i pamfleti u ustaničkom Beogradu i Odabrana bibliografija. Knjiga sadrži i pregled ličnih imena i rezime na engleskom.

6 Jer poređenje ume biti nepravedno. Književne paralele - kako je pisao S. Stefanović - “treba s najvećom pažnjom činiti. Poređujući dva pisca, čini se često i jednom i drugom nepravda, naročito većem i značajnijem u korist neznatnijeg; ovaj tim često nesravnjeno mnogo dobija, dok onaj gubi. (....) Najveća pravda čini se jednom piscu, kada se on za sebe posmatra, proučava i ceni, i kad se meri svojom merom, a ne tuđom...” (Dr Svet. Stefanović: SUGESTIJE I MISLI, Krfski ZABAVNIK, br. 10, 17. februara 1918, str. 12 - 13; 12)
7 Jer iskre snega umnožavaju moje ćutanje, naše ćutanje. Naučile su me da je ćutanje samo onda duboko i uzvišeno, kada ispuni one što imaju jezik.

8 SR 2004 M - 5629
LUKIĆ, Miroslav
Arhiv trgovaca svetlošću [Elektronski izvor] : prototip opusa Miroslava Lukića.- 2. elektr. izd. - Beograd: Mobarov institut ([ b. m.: b. i.]). -elektronski optički disk (CD -ROM): tekst;12 cm
Nasl. sa etikete na disku. - Sadrži radove M. Lukića i radove o njemu.
821.163.41 Lukić M.
821.163.41.09 Lukić M.(082)
821.163.41.09”19”
COBISS.SR-ID 113302796

9 Evo, to su sada VEČITI ČUDESNI KORENOVI:
1. STAROBALKANSKA TETRALOGIJA. Sabrane pesme. Konačno izdanje. - 700 str. ćir.
2.PUŠTANJE VODE MRTVIMA ZA DUŠU (poezija, drame, poeme). - 160 str. ćir.
3.NESEBIčAN MUZEJ Plus ultra. Antologija srpske poezije 20. veka. 6. konačno izdanje. - 488. str. ćir.
4. Kanal FILTRA. (Dodatak ili Arhiv Nesebičnog muzeja). - 228 str. ćir.
5. Kanal FILTRA I. Književne kritike. - 284. str. ]ir.
6. NEčISTA SRBIJA I. Eseji - 204 str. ćir.
7. RUŠENJE DUĆANA LAŽI.Eseji - 212 str. ćir.
8. UMETNOST MAHOVINE. Eseji. - 148 str. ćir.
9. POSLODAVAC KEOPS I. Polemička knjiga. - 208 str. ćir.
10. Antologija FENIKS. Treće, konačno izdanje. - 180 str. ćir.
11. ANTOLOGIJA OPALOG LIŠĆA. Drugo, sačuvano izdanje. - 432 str. ćir.
12. UMETNOST MAHAGONIJA I - II. Fatamorgana jedne nemoguće knjige. (Romani:Zemlja nedođija, Liturgija, Ujkin dom, i Rečnik prototipa). - oko 820 str. ćir.
13. DOKTOR SMRT I - II. (Romani: Dnevnik za Senkovića, Mesečeva svadba, Tuga golema, Doktor smrt). - oko 544 str. ćir.
14. PASIJA PO AMARILISU. (Roman). - oko 336 str. ćir.
15. MLADOST BEZ STAROSTI I ŽIVOT BEZ SMRTI. (Romani: Trgovci svetlošću, Kuća svetih ratova, Deseta simfonija). - 276 str. ćir.
16. U DRUŠTVU PUSTINJSKIH LISICA. (Romani: Vampirdžija, Legura frmosa, U društvu pustinjskih lisica). - oko 252 str. ćir.
17. KOVČEG BEZRAZLOŽNIH USPOMENA. Proze. - 216 str. ćir.
18. TREĆA SRBIJA. Odabrana mesta. - oko 164 str. ćir.
19. KULT NEMOGUĆEG ALHEMIČARA - 160 str. ćir.
20. NOVA OSEĆAJNOST I.- oko 272 str. ćir.
Oko 6276 odštampanih stranica, ili nešto više od 392 št. tabaka!