СРБОЉУБ МИТИЋ (1932 –
1993)
Велики ружан коњ (1961), Војнички крајпуташи (1964), Озарење Сизифа (1967), Људске речи (1967), Каменовање певача (1969), Черга
на утрини (1973), Пети јахач (1977),
Орфички цртежи (1977), Расап пустињака (1978), Муке (1979), Фрула у црној свили (1983), Алин
зјап (1984), Семе (1985), Једанаеста заповест (1988), Стилити (1994), Нови кључеви (2000), Столпник
и укун (2011)
СЛЕПАЦ
Само длановима видим воду и траву
без зуба само у сну
бес шкргутањем умирим
без усана осмехом на лицу
пусту рану раширим
ја знам само за црни простор
и знам само за црну јаву
без светлости
сном ријем бескрајну тмину
без топле руке
узицу страха плетем
да ме води
БОГАЉ
Излизале ми се ноге од трчања за смислом,
просто се излизале,
као што ми је окаменио мозак од сањања
и као што ми је осмех избрисан
неспознајом.
Остале ми само руке,
само прсти и нокти велики
да копам по небу,
по неозледивом простору,
по црном месу глуве земље,
да изоштрим, не знам чега ради,
да изоштрим нокте.
КОПЉЕ
Негде на неком зиду
Као риба летећа
Излизано на рукохвату
Сија се
Опустело
Длан врео
Памти ли
Негде на неком зиду
Блуди у други дувар
Као витка
Жена мртва
Лебди ли узалудно
Кад на врху му
Сунце љуто игра
Или му битка давна
У сржишту бруји
Или сни ране јарке
Или сни лешје празно
Ил плаче
Неутешно
Копље.
ЧУМА
И пође морија чума
Просуше се далаци
И оспе зле
И гуке велике гнојаве
И неки жути
Печати по људима
Од магле опаке
Или од војске
Од урока
Или укуна
Изађоше болести
Видљиве и невидљиве
Народ је умирао
И није било времена
За укоп и за обреде
Звонари су на конопцима
Остајали да висе
Мртви и жути
Сабирали смо траве видарке
И траве басмуше
Траве за чајеве
И за кâд
Траве за мелеме
И за приљуб
Траве за разврг
И бајање
Али лека није било
И није
Усахнуше сви сокови надни
И оно мало народа
Побеже у правцу
Куда је одлазило сунце.
ВЕЛИКИ РУЖАН КОЊ
Теменом пипам једно небо, једно љубичасто
нежно око теменом рањавам, један ми
очајан
патуљак – јаблан из очију расте, један
огроман
паук ми око врата конопац плете. И опет
остајем, као црн, тежак, отрован поток,
беспомоћно
остајем са испруженим дланом, са горком
капљом
крви на длану,
са слатком копривом чежње
на срцу.
Ја сам најружнија животиња на зеленој
пољани, али ме сунце не избегава и зато
верујем да сам маслачак.
Ја сам најпакоснија ругоба у чопору
виловитих
коња али ме сунце не заобилази јер имам
велике, прозубљене уши за сваку
његову топлу
жуту реч, јер имам велике зажарене очи
за свако његово румено јављање
на небу.
(...)
= извор: ТРЕЗОР СРПСКЕ ПОЕЗИЈЕ (Српски песници двадесетог века ) . -
Приредили МИЉУРКО ВУКАДИНОВИЋ и ДУШАН СТОЈКОВИЋ
