Одломак из првог романа, "Дневника за Сенковића," Беле Тукадруза

Трешње у Лакомици. 14. јун 2013. Снимак Ив. Лук.

....ОБЛАЦИ, гле, машу издалека складно, облаци кудравоцрни,

лила, румени - у боји. Јужни ветар запљусну ненадано мирисом

обалу реке којом идем. Земљастим успоном Јелењске стене, козе

брстећ се пењу. Маглено подне дише лено ко успавано дете. Звонко и

болно у даљини, као вече нујна, васкрсава заборављена мелодија стара,

весела разигрна, као бурјан бујан. Слушам мелодију, чији су звуци

разумљиви подједнако небу и земљи, људима , змијама, и птицама, од

које расту биљке, мелодију која се просула у гомили људских речи,

проклетих, неразумљивих и мртвих, као кофа пуна обојене воде у којој

су молери испрали своје четке. Препознајем: то је једна источњачка

мелодија, коју сам, можда, чуо два пута у животу преко радија.

Пригушен звук ове егзотичне мелодије чудно и лепо одјекује у мени,

као поглед са Кеопсове пирамиде, као тугованка фелаха усред палми,

завејаних: не пустињским песком, већ светлошћу тропског поподнева.

Идем према малим белим кућицама врх шумарица под небом.

Промиче почетак испреплетног јуна. Пластови, пластови, пластови по

обронцима, бршљан око пластова као змија око камена...

Жито. 14. јун 2013. Фотодокументација "Заветина"

РАХЕЛА се са летовања вратила са јаком потребом да ме

види. Зашто? Да ли можда са жељом да ми се последњи пут, преда

сва? Или једноставно ништа није одлучила у Дубровнику већ јој је

после неколико дана проведених уз Норберта све постало досадно, и

осетила је неодољиву чежњу за мном? Не знам. Поподне смо провели

покрај Пека. А када кренусмо у љубичасти сутон у варош, Рахела се

ослањала на мене нежно у ходу. Грлила ме је испод топола јабланова

код Мишићке воденице с неком неочекиваном дарежљивошћу, коју

нисам заслужио. Ја сам улазио у варош: не сам, него са лепом Рахелом

обавивши јој десну руку око струка. Кровови, свици, улице, дворишта,

прозори, балкони - све нас је пратило са нескривеном завишћу. Мирис

шебоја и Рахелиног тела ширио се кроз јулску ноћ. Јулска месечина

пљуштала је на зелене брегове, јулска месечина обливала је зелене

обронке на Пеку, ђермове, воћњаке, јазове пенушаве.

Ишли смо као у сну, кроз сокаке. Са Ћеране се пружао

незабораван поглед на долину, ноћну панораму вароши. Печанац са

својим виноградима и багремима белео се, као свеже окречена стабла

воћњака. Увукли смо се под тетка Наталијину шупу и попели на кола

пуна сена. Ја никад нећу заборавити како је мирис перунике, као

морски ветар вршљао по свему, до оне ноћи када су Рахела и онај син

адвоката Радивојевића ишчезли из месног биоскопа у непознатом

правцу, до наших најстраснијих стискања, и било је страшно што после

тог мириса перунике ништа није остајало. Најстрашније у доживљају

било је то што је све време ваљало напрезати се, као на броду,

напрезати мишиће, да се не би пало, преврнуло. Требало је напрезати

вољу како се не би мислило на то: како ме је ухватила и стезала ми руке

када сам почео да раскопчавам њену кошуљу, меку и ружичасту као

зумбули. Наљутио сам се. Видим како силазимо поново низ Ћерану,

пратим Рахелу до њене мансарде. Чини ми се да сам напокон скупио

довољно снаге да престанем да виђам Рахелу. Не, не ради се о дилеми

НОРБЕРТ - ИЛИ ЈА из које на други начин не могу да се извучем:

јер, до ђавола са девојком која је у стању да са момком ноћу лежи на

колима пуним сена и ништа не пружи! Одлучио сам да обрежем дивљу

лозу у сопственом животу, да то урадим зато што је била зарасла

у властите мртве заметке. Била је то борба са лешевима. Када сам

упркос свему одмрсио и ослободио лешеве, испоставило се да живи

замеци немају за шта да се држе. Неупотребљиве успомене су

придржавале живот, везивале га, живот је живео грчевито се

држећи за њих...

КАСНИЈЕ, кад сам се преселио у Земун, (крајем августа),

често сам мислио на онај Рахелин повратак са летовања и на оно што

се надовезивало на њега. Ствар је била, осећао сам, веома деликатна.

Оно што је било присутно ссве време мог познанства са Рахелом, па и

под тетка Наталијином шупом на колима сена оне ноћи, јесте чињеница:

да смо Рахела и ја, баш зато што смо били далеко једно од другог,

често мислили једно на друго. То интересовање нас је у исто време и

приближавало и одбијало. Одбијало нас је у току сусрета. Како да

објасним иначе Рахелино чудно понашање на оним колима сена? Били

смо сувише плашљиви и снебљиви, па смо били више удаљени него онда

када је Рахела била на летовању у Дубровнику, а ја у Кучеву. Дакле,

била нам је поново потребна РАЗДВОЈЕНОСТ, да заборавимо оно

што је било непријатно у међусобној снебљивости, наш сусрет након

Рахелиног повратка са летовања добијао је пуно значење тек у нашим

сањаријама тачно тамо, на месту где смо се зауставили. Између Рахеле

и мене склопљен је прећутан споразум, волели смо једно друго а да то

нисмо знали, на најневинији начин на свету.

   Извор: Мирослав Лукић: Доктор Смрт, I-II, Beograd, Заветине, 2006. CD „Вечити чудесни коренови“, књ. 1. стр. 13-14

Омот ЦД "Вечити чудесни коренови", Сабраних дела 

    Видети више:  Како да поручите ДЕЛА?