Шта остане од покојника после неколико година?
Ово?
И друге заборављене приче о нестајању...
...Три године после укопа нашег Михаила.
И ово:
...
Пањ ораха насред Друге авлије, и на њему стари добро очувани тешки камен воденични нашег брата са планине, који свашта зна. И воћке да калеми, и комбајне да направи својим рукама, и да на фрули дозива чаробнице из лугова. Леп момчић из брезове шуме, коме ни девојке не би дале седамдесет лета...
* *
Иза покојног Михаила (и пок. Наталије) је свашта нешто преостало да подсећа и њихове синове и унуке, и комшије и пријатеље на њих.
А шта је преостало иза Пере са Бандере - нашег деда Стрица (Лукића)?
Ово:
Воћњак са читловкама и отпорним ранкама? Који обухвата парлог својим злокобним загрљајем, као уосталом и читаво напуштено имање Мирчана. Перини синови и једина преживела ћерка отиснули су се у свет; неки су стигли чак до Беча, и даље; и тамо су аутријско тле пођубрили.
- После грмљавине овде има толико озона као нигде друге у Србији, ни у Сокобањи толико нема... плућа се шире...
Прича нам сведок и први сусед, познавалац свега и свачега у овоме тамном вилајету...Док беремо печурке воћне изнад остатака једног запаљеног дома...
- А где је породично гробље Мирчана на Бандери?
Наш старији брат и ловац Макуљ, који ове шуме и парлоге познаје као свој џеп вели да је последњи пут обишао то гробље пре двадесет година (отприлике некако сам и сам обишао то гробље, са старијим сином матурантом, и једва смо га нашли. Било је више од десетак гробова, које су наши блиски рођаци потомци, никли из Мирчиног жира, сасвим запустили. Скоро да је већина изумрла, а они који наследише имање, ко зна где су и да ли ће се икада и појавити, туго наша!)
Вратили смо се кроз парлог на пут преко Бандере и пошли њиме напред једно педесетак метара, и требало нам је поприлично времена да пронађемо остатак породичног гробља Мирчана...
И то у тренутку када смо мислили да се пишманимо. Ту је био неки потрес, шумска земља се обронила, као да је прогутала гробове.... али, хвала Богу, није!
Остало је мало гробова, неколико. Као да је неко однео споменике? Петру Лукићу са Бандере (Пера ла Бандера, како су га називали Власи, први суседи), деца су умирала... Прва жена...
Ето каменог доказа. Али неки преоклетник је уништио слику тога прерано умрлог дечака Милоја...
....
Драгица Лукић је преминула оне године када сам ја рођен, тако да ту моју малу рођаку никада нисам упознао. Споменик су јој подигли од црвеног камена из каменолома испод рановачког Црног Врха, и вандали га нису дирали.
Већ су почели да труле дрвени крстови, разбацани уоколо.
Деда Перин гроб су неки пљачкаши гробова прекопали, нека од Бога нађу.
Изгледа да су и баба Даринкин гроб несмајници прекопали, остала је само ова дрвена обојена крстача, коју смо усправили.
Ко је копао и прекопавао то усамљено и заборављено породично гробље Мирчана - не знамо, Бог зна. И стабла горуна и букава уоколо, и једна трешња, висока и црна, дивља, која је вероватно била сведок непочинству....
...
На географским картама нема Бандере, осим на војним, или неким уско локалним. Недалеко одатле, постоји Столица, која се може наћи на неким картама. Водио сам синове, и старијег и млађег, да им покажем ту стену, део старог турског пута из правца Каоне, где су наводно неки бегунци закопали силно благо. (Пре двадесетак година, када још не беше парлога.) Макуљ нам о томе прича, о легендама које је чуо...
...
Попео се на стену, као младић и засвирао на фрули.
Наш Фратело није узалуд живео, свашта зна, он носи читаво једно наслеђе памтивека влашко-српског које изумире, нестаје, а са њим и један немогући неиспричани роман о двеста година, колико има један горун који стоји као граничник између имања старих Лукића и Вујана...
...
Киша нам је покварила уживање у царској панорами са Бандере, одакле пуца непоновљив поглед на скоро читаву планинску Србију; кренули смо назад, према Брезовици, зауставили се на тренутак да ми мој млађи брат покаже једну добру нашу слатку крушку, коју је он запамтио добро као дете.
Крушка усред наше породичне шуме.
..
Крушка је порасла као буква, јер морала је да се бори са високим дрвећем за светлост...
..
Таква је била, вели брат, превисока, и тада, када сам имао десет година. Значи, напунила је стотку, а види како изгледа младо!
...
итд. итд. итд.
Колико је овде сахрањено повести, прича, романа, хроника?!
Шуме знају...
Смеју ми се, кад кажем да бих овде провео остатак живота... Они мисле да се ја шалим... Али, не, заиста не; после свега, друштво и тишина ових старих шума је много пријатније него што се чини... Баш као пар фазана који упорно трчи испред нашег аута, као да се утркује са нама...
На овим старим шумским путевима има много занимљивијих ствари од тзв. чари великих градова, или окружних вароши...
Нема коментара:
Постави коментар