Писмо из Ветингена

Зима, Поглед кроз прозор (2017)

Кустос Мезезија Радомира Батурана – роман ломача

           

           

Чуди вас наравно наслов јер вјероватно нико није назвао једну књигу ломачом премда су многе књиге завршиле на ломачи. Роман Кустос Мезезија сам назвао ломачом из два разлога. Историја коју Батуран исписује личи ми на, ломачу, пожар који је немогуће угасити, а гута државе и народе, обичне људе наравно нико не помиње у званичним историјама, а историја је јама у коју се баца све што није потребно побједницима.

Пожар се понекад утиша али то не траје дуго па поново плане пуном јачином, а свако ново распламсавање оставља нас слабијим и рањивијим него раније. Други разлог што сам књигу назвао ломачом, је тај што ће врли бошњачки „интелектуалци“ сврстати Батуранову књигу међу оне књиге којима је мјесто на ломачи. Односно самог аутора међу оне ауторе који наносе већу штету Босни него све војске које су прошле кроз њу. Не сјећам се ко је аутор овог „бисера мудрости“ Ченгић или Бехман, што уопште није важно јер тај који је то изговорио деведесетих вјероватно би данас Батурана сврстао међу писце који Босни наносе већу штету него освајачка војска која би прошла кроз њу.

            Да је Батуран дјело објавио прије деведесете године двадесетог вијека, што није било могуће, вјероватно би било спаљено са књигом Сатански стихови, Салмана Руждија те 1990-ете када је један вајни политичар изјавио да су књиге штетније него освајачке војске.

            Неће само бошњачки „интелектуалци“ сврстати Батурана међу велике српске писце којима је мјесто у Хагу, а њиховим књигама на ломачи, него ће то учинити и српски аутошовинисти са још више жара, па се не морамо бринути за успијех ове књиге, довољно је да је прочита неколико „напредних“ проевропски и прозопадно оријентисаних „Срба“ па ће лавина да крене на роман и његовог аутора Батурана.

            Батуран не пише искључиво о Босни, али се на крају суштина сведе на Босну, на Сарајево у коме је пола вијека као кустос радио Антоније Мезезија, а у току рата своја сазнања покушава да сачува тако што их његов помоћник Богумил Копиловић снима на магнетофонске траке.

            Роман је обиман, дубок, дуг и широк. Пратећи јерменску породицу Мезезија од 633 године до данас, аутор исписује мало познату историју како Византије, тако и српско-јерменских односа, односно претапања Јермена у Србе у току бурних вијекова (као да ми имамо вијекове историје који нису били бурни).

            Јермени који су заузимали огроман простор на истоку су данас сабијени у државицу на Кавказу, а Срби који су живјели од Црног до Јадранског мора, полако губе територију за територијом и још не знамо да ли ће се остварити план ЦИА-е из 1963-ће да и ужа Србија буде подјељена на два дијела, источну и западну. Историја није завршена и ломача гори, а на њој нестајемо како Срби тако и Јермени, сви они који духовност истока нису били спремни да замјене за материјално благостање запада.

            Сјета провејава овом књигом, али поред ње ту је и пркос који нам неда да заборавимо, као ни да се предамо, па постојимо иако је то против логике оних који настоје да нас униште. Овакви какви јесмо, несложни и раздробљени, а такви смо већ вијековима, увијек изнова устајемо и показујемо свијету да смо јачи него што они мисле. У свијету у коме немамо пријатаље, осим када им то интереси налажу, опстајемо и поред тога што се над нашим народима, јерменским и српским,
врши геноцид већ вијековима.

            У једној својој књизи Војислав Лубарда тврди да је из Босне и Херцеговине од 1961 до 1991 побјегло више од 400' 000 Срба, махом високо образованих и нашло утичиште у Србији, углавном у Београду и Новом Саду. Када сам први пут прочитао ту информацију било ми је то невјероватно, али проучавајући пажљиво нашу прошлост нашао сам одговор како је било могуће да се то деси, а да јавност односно већина становништва то не примјети. Један од оних 400'000 које Лубарда помиње је био и Радомир Батуран. Морао је да напусти Сарајево када се храбро супроставио диктату комунистичког комитета и истрајао да на радно мјесто буде примљен радник са најбољим квалификацијама, а не жена коју је комитет наметао.

            Ваљало би да се старији читаоци мало у сјећањима врате у то вријеме и запитају се како би реаговали да су били на Батурановом мјесту.

            Сјећам се добро осамдесетих година када је пјесник Гојко Ђого објавио збирку пјесама Вунена времена. Водитељ дневника телевизије Сарајево је сугестивно-патетичним гласом саопштавао о злочину који је починио Ђого написавши збирку која је против братства и једниства и радног народа итд. Како сам тада био у тинејџерском узрасту, а нисам могао да дођем до примјерка проказане књиге, повјеровао сам водитељу.

            Батуран је тада већ био прогнаник из Сарајева, иако то нико тада није смио да назове правим именом. Батуран је и данас добровољни прогнаник у Канади. Данас када више нема комуниста нема ни разлога за бјежање, зар не?

            На жалост данас има довољно разлога за бјекство, можда чак и више него седамдесетих и осамдесетих година двадесетог вијека јер тада је постојала нада да ћемо се кад-тад ријешити комуниста, а данас не постоји нада да ћемо се ријешити њихових потомака који народу сједе на грбачи, распродају дио по дио оного што је још за продају остало, док народ у тишини изумире.

            Батуран је кроз свој роман насликао читав албум слика, а свака од тих слика могла би да нам послужи да се отријезнимо ако смо опијени, пробудимо ако су успавани и хипнотисани, и устанемо да се одбранимо од нестанка који нам је намијењен.

            Можда је ово један од последњих великих романа у српској књижевности јер одавно се не усуђујемо да напишемо дјело обимније од 300 страница јер читаоци немају времена и стрпљења да читају, осим ако се не ради о лакој забавној литератури, какви су на примјер романи о Харију Потеру, који су, видите чуда, уврштени у школске лектире у Србији. Романи који младе читаоце могу да наведу, ако ништа горе, да повјерују да је могуће уз помоћ магије постићи оно за шта је потребно много рада и учења, су обавезна лектира, а дјела писаца који се пером боре против нестанка српског народа су гурнута у запећак.

            Не вјерујем, а надам се, да ће Кустос Мезезија једном постати обавезна лектира у Србији.

            Не знамо шта нас чека сутра, али бисмо требали да знамо оно што је иза нас, да бисмо сутра могли да предвидимо, а за тако нешто нам требају књиге дубоке као што је роман Кустос Мезезија.

            За оне читаоце који зазиру од историје важно је да знају да је у оквиру романа и сјајна љубавна прича. Прича о забрањеној љубави далеко комплекснија и садржајнија од Шекспирове драме Ромео и Јулија.

            Најљепша и по мом мишљењу најважнија порука коју нам кроз роман шаље Радомир Батуран је: „Срби, све три закона, призовите се памети. Никад више не дигните руке једни на друге. Много је бомбардера изнад наших глава. Разговарајмо! Људи! Ако разговарамо, лако ћемо се разумети. Ако не разговарамо – никако и никада.“

Оно што је мени најљепше и најважније некоме ће бити разлог да Батурана прогласи српским хегемоностом и можда предоложи да му се суди у Хагу, али то и ако се деси неће умањити вриједност његовог дјела, неко ће га тим више сврстати међу писце чија дјела требамо и морамо да читамо.

У Ветингену, 13.01.2017

Миодраг Лукић