Две песме / Ристо Ратковић*

ЖИВИ ВЕТАР

Пуно је ветра гробље,

Јауком полуделог ветра

Што чупа косе од бола,

Од бола и јада бесмисленог.

На гробу једном, гле, никао диван цвет,

Крилат ко осмех некада оне

Што сада доле спи.

О, то и јесте њено бивше око,

Тај крилати цвет!

Убери га, слепи ветре,

Ветре!

Размахни крилима, ветре,

Тако силно да више разлике не буде између неба и тебе.

Звездама ли то ветар,

Крилима звезданим лупа ли то ветар

Огромно око океанско,

Или то моје срце не откуцава равномерно?

Ах, шта ми сва та питања значе,

За ово крваво лишће људскога меса!

НЕ СЕЋАМ СЕ ВИШЕ ЗБОГ ЧЕГА…

            Не сећам се више због чега – посвадисмо се ја и мој отац и почупасмо се. Где год смо један другог ударали, тај је део тела отпадао. Најзад се распарчасмо. И кад нисмо више где имали један другог да ударамо, ја викнух: оче, ко то влада над нама,  – треба да му вратимо натраг све што нам је дао. И, у знак протеста, ми сакуписмо сваки самог себе, спаковасмо сваки самог себе, да тако спаковане понесемо себе, више се не сећам где.

___

  * РИСТО РАТКОВИЋ (1903 – 1954)

            Мртве рукавице (1927), Левиатан (1927), Додири (1952), Поноћ мене (1963), Изабрана дела, Књига 1, Поезија (1991)

   ________    

= извор: ТРЕЗОР СРПСКЕ ПОЕЗИЈЕ
(Српски песници двадесетог века )
Приредили МИЉУРКО ВУКАДИНОВИЋ и ДУШАН СТОЈКОВИЋ