Добар су подсетник за много тога, а и нека врста поучне лектире за недовољно искусне људе. Ко их површно прелистава, или их чита мислећи на друге ствари, џабе то чини...
У нашој фамилији (широј, и оној по очевој линији, и по мајчиној) било је доста оних зависних од шљивовице и пенушавог вина од беле и црне тамњанике, крањке и др. сорти). То је читава једна галерија, коју сам могао да разгледам бесплатно у време Слава, Заветина, свадби, крштења и давања "пола године" или "годину" (помане).
То су били догађаји на које су долазили гости не само из нашег села, него и чланови фамилија сродника из других околних села.
Између њих свих се највише издвајала "Бака Миразуша", која је поживела неких шесдесетак и кусур година, ситна сељанка, крхког раста, воденасто плавих очију, птицолика,коју су - како се причало удали за за момка који јој се није свиђао, него су то "удесиле" њена и момкова мајка, прије, које су такође (дугогодишње удовице) волеле да попију мало више, па и да се напију; али су тада одлазиле и спавале, и држаале језик за зубима.
"Баба Миразуша" је била друкчија од њих; повлашћена у неку руку - могла је да пије до миле воље, ако уграби у правом тренутку кључ од подрума са пићем од "кључарице" - своје строге свекрве.
Било је дана када се није трезнила. А негде крајем лета скоро сваке године, била је пијана по месец-два дана, и читава је кућа лудела због тога;затварала подрум са пићем, магазе са димљеним месом, чаброве са сиром, јер је "Баба Миразуша" знала да уграби што дохвати из магаза и то понесе и трампи за "полоку ракије"- Ту полоку је крила у некој врсти унутрашњег џепа кецеље; уствари, брзо би је попила, пиће би је оборило у јарак поред пута; и онда чим би неко дошао на капију и јавио да она лежи непомична негде крај пута, неко од укућана, најчешће муж или син, псујући, кренули би са колицама, утоварили је као џак, и довезли, унели у кућу и сместили у кревет...
Дуга би то била прича, ако бих ишао у детаље. Јер дешавало се да су чланови "Миразуше" после свега били опрезнији и држали под кључем све што би она могла да зграби и однети да размени за чашу или полоку брље! И тако је она онда, крећући се некако несигурно, ишла од куће до куће рођака;гледала да измоли макар чашицу ракије, или, ако су само деца у кући, а старији на послу, молила их да јој напуне ону пивску флашу од зеленог стакла под кецељом; обећавајући да ће вечно чувати тајну, да их неће однети. Тако се и мени догодило, десило; успела је да ме убеди да јој напуним ону њену полоку; коју је згравила, завукла у онај унутрашњи џеп кецеље и брзо одшепесала изван наше авлије! Зачудио сам се - како се у тренутку изменила, претворила у неко непознато биће. Била је, да скратим, двојна, тројна... Деловало је да је сасвим искрена када је пијана; а када се отрезни, то је била сасвим друга жена, налик на црну чавку, на дугорепу свраку...
Молећи за полоку ракије свашта је говорила, такве ствари и истине о којима су наши родитељи причали понекад, кад је и пред њима причала оно што не приличи жени у њеним годинама, а што је могло бити истина....
Да, било је доста истине што је пијана причала о мужу, свекрви, својој мајци, и онима са којима се иако је стара "курва ноћу", итд.
"Шта она има да тражи са тим ожењеним људима у њеним годинама? И шта они има да траже од ње по ноћи?Доћиће јој главе!"
Што се, на жалост, и догодило баш оне године пред мој полазак у основну школу.
Рано сам дошао у додир са тим случајевима пијанства у широј фамилији, али нисам довољно себи утувио у главу да треба да се клоним - пијанаца. Јер било их је, као и у другим фамилијама, не мали број.
Као да сам заборавио истину пословице у горњем наслову. Као да сам прелазио преко тога у животу, што ме је на крају - коштало...
1. децембар 2022.
Нема коментара:
Постави коментар