Идеја за поставку потекла је из РТС-а, од Николе Миркова, председника Савета за ликовно стваралаштво те медијске куће, који је пре свега желео да на изложби прикаже познато Љубино дело под називом „Триптих о материји смрти” али се прича у међувремену закомпликовала

ИНТЕРВЈУ: Љуба Поповић, сликар

Бацам писма која ми стижу из САНУ

Лично не верујем у рушења у Палмири, плашим се да је то ствар пропаганде али наравно да мислим да је и сама помисао да се такви споменици културе сравне са земљом страшна

Фото Т. Јањић

Прошле године Љуба Поповић напунио је осамдесет лета. Међутим, поставка која се у среду, 14. октобра отвара у галерији Радио Телевизије Србије не одржава се зарад обележавања тог јубилеја. Познати уметник у разговору за „Политику”, који водимо неколико дана пред његов долазак у наш град, истиче да му је жеља да се цео тај догађај посвети успомени на Милана Комненића, чији се есеј о његовом сликарству налази у пратећем каталогу али и у монографији „Љуба”, издатој прошле године. Он је са великим успехом писао о мом раду, један је од ретких писаца код нас који је добро разумео сликарство, рекао је Поповић. Како je додао, идеја за поставку потекла је из РТС-а, од Николе Миркова, председника Савета за ликовно стваралаштво те медијске куће, који је пре свега желео да на изложби прикаже познато Љубино дело под називом „Триптих о материји смрти” али се прича у међувремену закомпликовала.

Да ли ће публика имати прилике да га види?

Нажалост не. Мирков је заиста желео да се та слика, која је годинама била у Интерконтиненталу, да би потом, након продаје тог хотела, завршила у неком депоу ван центра Београда, прикаже посетиоцима. Били смо спремни да то учинимо иако је доста оштећена јер је и сам простор галерије велики и за то погодан али је проблем био у томе што ниједна врата РТС-а нису довољно велика да би та слика могла да уђе кроз њих. Реч је о великим димензијама – 4 метра са 2.6 метара. Постојао је предлог да се слика скине и урола у ролну и да се тако донесе у галерију па да се постави на лицу места. Али, осигурање није хтело да пристане на ролање. Очито не знају да се ролањем слике приликом преношења не уништавају већ, између осталог, штите од вибрација.

Када је та слика у питању, осим њене судбине занимљиво је и то да има два назива...

Тачно. Први наслов „Триптих о материји смрти” посвећен је Живојину Павловићу, који је први направио филм о мени. Током рада на слици пао ми је на памет још један назив. Тада сам читао Фрејзерову „Златну грану”, о чаробњацима и магичарима црне Африке па сам у једном тренутку насликао огромну црну жену. И та црна жена је завладала тим триптихом. Пре него што је на инсистирање Стојана Максимовића, архитекте Интерконтинентала, дошла у Београд, слика је била изложена у „Бобуру”, чак је била и репродукована у листу „Фигаро”, где је изашао велики текст на целој страни.

Која ће се дела наћи на поставци?

Биће ту десетак слика великог формата, искључиво она која поседују приватни колекционари у Србији. Врло сам срећан што мојих дела има у мојој земљи, што су се неки људи пробудили и решили да их купе, јер своју каријеру нисам, нажалост, направио у Београду већ у Француској, где су живели они који су решили да уложе у мене, па се већина од мојих око 3.000 слика налази у иностранству. Док неко не уложи новац у сликара он нема будућност.

Многи се питају зашто се ова изложба неће одржати у галерији САНУ, будући да сте њен члан?

Да је дошао предлог то бих прихватио, јер прихватам сваку добру идеју. Ово што ради РТС давно је САНУ требало да уради, поготово што би триптих о којем причамо могао да уђе у академију. Али нису то урадили. Напротив, њих то уопште не интересује, наша академија са мном комуницира неписмено, у погодбеном начину. А ја таква писма бацам.

Долазите у Београд у тренутку док се у свету културе води велика борба за очување разнолике културне баштине, посебно оне коју у Сирији вандалски уништавају припадници Исламске Државе. Како гледате на време у којем живимо?

Прво, престао сам у много тога да верујем. У годинама сам кад сматрам да је виртуелни свет толико морбидан да се све може искористити и представити на сваки начин. Нико више не зна шта је лажно а шта не. Лично не верујем у рушења у Палмири, плашим се да је то ствар пропаганде али наравно да мислим да је и сама помисао да се такви споменици културе сравне са земљом страшна. Јер, ја сам човек из неког другог времена, предратни, васпитаван према моралним начелима која више не важе. Међутим, волео би да се пише и расправља и о важним датумима за нашу историју. А то се пренебрегава. Рецимо, оног дана када сте ме звали да уговоримо овај интервју била је годишњица убиства краља Александра. Ујединитеља јужних Словена. Нико о томе код нас не пише. Ни ви ме нисте ништа о томе питали. Једна таква племенита идеја – ујединити Јужне Словене у једну државу – могла је да настане само у глави неког визионара, човека који има машту. Не заборавите да је та Југославија била је једна срећна земља, у ту земљу се долазило, из ње се није одлазило као што данас млади иду из Србије.

Милица Димитријевић, објављено: 13.10.2015 у Политици